ŽIVO ODLIVANJE LICA - Lifecasting, trodimenzionalna živa bića kroz vajarske tehnike

Živo odlivanje lica

Lifecasting ili živo odlivanje lica je pravljenje trodimenzionalnih kopija živih bića kroz vajarske tehnike. Za razliku od ostalih vajarskih tehnika repliciranja ljudskih bića lifecasting odlikuje visok stepen preciznosti i realizma. Ovom metodom se mogu replicirati, u zavisnosti od korišćenog materijala,  čak i pore na koži i otisci prstiju. Iako je lifecasting pre svega vajarska tehnika, široku primenu je pronašla i u izradi maski za film i pozorište.

Za razliku od izlivanja neživih predmeta lifecasting tehnika, lifecasting ili živo odlivanje lica se suočava sa mnogobrojnim izazovima, i različiti kriterijumi moraju biti ispunjeni da bi se izlivanje obavilo bezbedno i bez opasnosti po zdravlje. Kako se smese za uzimanje odlivaka najčešće nanose na kožu modela osnovni razlog koji ove supstance moraju da ispune jeste netoksičnost tojest ne smeju biti otrovne niti ispuštati otrovne supstance tokom svog vezivanja.

Mase za modelovanje živih bića su uglavnom dvokomponentne smese, i njihovim mešanjem dolazi do zgušnjavanja dajući tako kalup za izlivanje. Ovaj princip nas dovodi do drugog uslova: smese za lifecasting ne smeju odlikovati znatno egzotermne ili endotermne reakcije, što znači ne smeju se značajno zagrevati ili hladiti tokom vezivanja kako ne bi izazvale neugodnost ili opekotine tojest promrzline tokom uzimanja odlivka za kalup. Ukoliko se ove mase moraju zagrevati ili hladiti radi zgušnjavanja ili opuštanja, njihova radna temperatura mora biti u opsegu podnošljivom za ljudko telo.

Količina, tojest masa potrebna da se načini kalup živog modela ne sme stvarati nepodnošljive pritiske na telo modela, što će reći da težina kalupa ne sme vršiti mehaničke deformacije ili blokirati vitalne funkcije poput kretanja grudnog koša ili zatvaranja disajnih puteva. I ako je ovaj uslov ispunjen, pri samom nanošenju smese za kalup, moramo obratiti pažnju da model na kome se primenjuje  lifecasting ima prostora za direktno uzimanje kiseonika. Najčešće se za to ostavljaju rupe u predelu nozdrva, u koje se ne dodaju cevčice za disanje.

Pored svega navedenog, mase za pravljenje odlivaka živih bića bi trebale biti hipoalergene, ili bi trebalo izbeći korišćenje masa sa odredjenim alergenima koje se podudaraju sa preosetljivošću modela. I ako izbegnemo sve ove preduslove za neugodnosti pri uzimanju odlivka modela, nije retkost da modeli dožive odredjeni stepen anksioznosti pa i panične napade. Ili, ukoliko samo uzimanje otiska prodje bez neprijatnosti, ona može nastati pri skidanju kalupa, koji, usled nepažljivog rukovanja materijalom, može dovesti do bolnog čupanja sitnih dlaćica ali nekada i kose.

Iako naizgled deluje da je broj materijala za lifecasting poprilično ograničen, iz svega navedenog, istina je drugačija. U zavisnosti od modela ili dela tela čiji se odlivak uzima, za živo odlivanje lica se mogu koristiti brojne smese i materijali, od gipsanog cementa do čak jestive čokolade. Pri odabiru materijala, treba da imamo na umu pre svega kasniju namenu kalupa, fizičke karakteristike modela koji se replikuje i moguće alergijske reakcije.