Virusi koji se prenose parenteralno

AKADEMIJA ZA ESTETIKU I KOZMETOLOGIJU “PURITY”
predmet: Mikrobiologija sa higijenom
Virusi koji se prenose parenteralno
Mentor: Ina Gajić       Student: Ivana Savić
Dušan Kekić
Beograd 2020.
UVOD
1. HEPATITIS B 4
1.1. Etiologija 4
1.2. Put prenošenja 4
1.3. Patologija 6
1.4. Dijagnoza 6
1.5. Lečenje 7
2. HEPATITIS C 7
2.1. Patologija 8
2.2. Put prenosa 8
2.3. Klinička slika 9
2.4. Akutni hepatitis C (HCV) 9
2.5. Hronični hepatitic C (HCV) 10
3. HIV 10
3.1. Šta je HIV? 10
3.2. Zašto je HIV virus smrtonosan? 11
3.3. Simptomi i tok bolesti 11
3.4. Kako se HIV prenosi 12
3.5. Lečenje 12
3.6. Kako se zaštititi? 13
3.7. Dijagnostika 13
3.8. Kako se tumače rezultati testa na HIV? 14
ZAKLJUČAK 15
LITERATURA 16
Uvod
Patogeni virusi koji se prenose putem krvi, kao što su hepatitis B virus
(HBV), hepatitis C virus, (HCV) i virus humane imunodeficijencije (HIV)
su infektivni agensi koji su prisutni u krvi, kao i u drugim telesnim
tečnostima inficirane osobe. Oni mogu uzrokovati hronične bolesti kod
ljudi, kao i bolesti koje mogu završiti smrtnim ishodom. Zanimljivo je
spomenuti da je hepatitis B virus oko 100 puta infektivniji od virusa HIV.
Svi ovi hepatitisi se razlikuju po načinima prenosa, dužini inkubacije,
težini bolesti, mogućnosti prelaska u hroničnu upalu (hronični hepatitis)
i razvoju teških komplikacija kao što su ciroza jetre i karcinom jetre.
Najopasniji i najnezgodniji su virusi B I C.4
1.Hepatitis B
Hepatitis B se javlja svuda u svetu, zarazna bolest koja napada jetru.
Virus hepatitisa B spada u DNK viruse, porodicu hepadna virusa.
U najblažim slučajevima, zaražene osobe ne znaju da u sebi nose virus i
bolest se može povući u roku od 6 meseci. No, neki ljudi mogu biti
nosioci virusa ostatak svoga života i na taj način prenositi virus ljudima s
kojima su u kontantu. Osobe koje postanu nosioci mogu razviti cirozu
jetre, bolest koja oštećuje jetreno tkivo i funkciju, a imaju i veću šansu
za nastanak karcinoma jetre.

1.1. Etiologija
Infekcija hepatitisa B, uzrokovana virusom hepatitisa B (HBV), se obično
prenosi preko telesnih tečnosti kao što su krv, seme i vaginalne
sekrecije.
Shodno tome, seksualni kontakt, slučajne igle ili deljenje igala,
transfuzija krvi i transplantacija organa su putevi za HBV infekciju.
Oštećene majke takođe mogu preneti infekciju novorođenčadi tokom
rođenja.
Najčešći način prenosa je inokulacija (inekcije, transfuzije), ali i kontakt s
drugim zaraženim predmetima (tetovaža, ranjavanja, ozlede).
1.2. Put prenošenja
Ključnu ulogu kao izvor zaraze imaju asimptomatski bolesnici, odnosno
kliconoše. Za prenos bolesti je dovoljna mala količina krvi ( 0,0004 ml )
i virus je otporan na visoke temperature.
HBV se najčešće širi krvlju, krvnim produktima.
Prenos je znači parenteralni (krvlju/transfuzije ili nedovoljno sterilnim
špricevima, i iglama kao i drugim instrumentima) ili polno s jedne na
drugu osobu (nezaštićeni polni odnosi).
Takođe se može preneti inficiranom krvlju; može prodreti kroz
posekotine i otvorene rane.
Pri transfuzijama se rade testovi na prisutnost virusa tako da taj način
zaraze više nije prisutan.
Može se preneti i osobnim predmetima kao što su četkica za zube
ili brijač za brijanje, raznoraznim iglama uključujući i igle za tetoviranje.
0vaj oblik hepatitisa se može preneti i peroralno.
Moguć je i tzv. vertikalni prenos ovog tipa infekcije sa majke na
novorođenče, ukoliko je majka nosioc tkz. antigena HBs a uz to
poseduje i antigen HBe.
Treba napomenuti da postoje i tzv. zdravi nosioci antigena HBs; to su
osobe koje su došle u kontakt sa virusom hepatitisa B i nisu razvile skoro
nikakav imunitet i koje u daljem toku svog života, mogu ne
manifestovati ni na bilo koji način znakove bolesti. U dosta retkim
slučajevima i pod određenim uslovima (imunološki poremećaji,
neoplazije), ove osobe mogu biti potencijalno infektivne ili, može doći do
aktiviranja same bolesti.
Rizične grupe za Hepatitis B : – polno aktivne osobe
– osobe koje ne koristite zaštitu prilikom polnih odnosa
– osobe koje imaju više od jednog partnera
– osobe koje imaju neku drugu polno prenosivu bolest – osobe koje koriste zajedničke igle (zavisnici)
– zdravstveni radnici (hirurzi, anesteziolozi, endoskopičari, patolozi,
medicinske sestre, laboranti, spremačice i dr.)6
– visoki rizik kod ljudi koji su u kontaktu sa krvlju takodje žični delovi
bolnice( hemodijaliza , operaciona sala , laboratorijsko,
hepatološko
odeljenje i dr.)
1.3. Patologija
U savremenoj medicini se u proceni patoloških promena koristi “scoring”
system koji kvantificira aktivnost upale i stepen fibroze.
Karakteristike infekcije HBV su prisutnost ground glass hepatocita
(hepatociti poput brušenog stakla) što je posledica masivne produkcije
HbsAg u inficiranim ćelijama. Najvažnije lezije u parenhimu su nekroze
hepatocita. Ima nekoliko tipova nekroza,I to fokalne i konfluirajuće
nekroze, premoštavajuće nekroze te konačno submasivna i masivna
nekeoza jetre.
Klinička slika virusnog hepatitisa B prolazi kroz tri faze. Inkubacija iznosi
40 do 180 dana.
1. Preikterusna
2. Ikterusna
3. Rekonvalescencija
1.4. Dijagnoza
1. Klinički (anamnestički podaci, fizikalni pregled, vanjetrene
manifestacije bolesti.)
2. Laboratorijski (određivanje markera, odnosno virusnih antigena u
krvi – HbsAg, HbeAg i virusne DNK te antitela na te antigene;
procena jetrine funkcije određivanjem aminotransferaza (AST,
ALT), bilirubina, ALP i GGT, koagulograma i albumina)7
3. Histološki (biopsija jetre će utvrditi histološki nivo aktivnosti i
stadijum fibroze. Stadijum fibroze je vrlo važan parametar
za donošenje odluke o početku lečenja.
1.5. Lečenje
Lečenje je simptomatsko što znači da oboleli prelaze na proteinsku i
ugljenohidratnu dijetu, te prestaju na određeno vreme sa svojim radnim
aktivnostima dok se njihov organizam ne oporavi.
2.Hepatitis C
Hepatitis C uzrokuje virus koji se sa jedne osobe na drugu prenosi
putem krvi i telesnih tečnosti, kao što je deljenje igala za intravensku
primenu droga ili za vreme trudnoće i porođaja.
Hronični hepatitis C je najčešća hronična bolest jetre i uzrok je 8,000 do
13,000 smrti svake godine. Većina transplantacija jetre obavljenih u
Sjedjinjenim Američkim Državama obavlja se zato što je osoba obolela
od hepatitisa C.
Karakteristike HCV virusa
Virus hepatitisa C (HCV) je virus iz porodice flavivirusa. Ne postoji
homogenost sa HBV-om.
Različitosti virusa, zavisno o nivou, definišu se kao kvazi-vrste i
genotipovi.
Kvazi-vrste su različiti, ali ipak vrlo podudarni virusi koji se razvijaju
unutar zaraženog bolesnika tokom vremena. Kvazi-vrste su 95%
međusobno podudarne. Razlike među kvazi-vrstama vidljive su jedino u 8
delu virusa koji se brzo mijenja (tzv. hipervarijabilne regije). Obično se
jedan dominantni deo s vremenom menja i zameni s jednim ili više
drugačijih oblika zbog odbrambenog sistema tela na kvazi-vrstu.
Kliničke posledice kvazi-vrsta nisu potpuno razjašnjene; postoje dokazi o
njihovoj važnosti za preživljavanje virusa u čoveku, razvoj infekcije
tokom vremena i odgovor na lečenje.
Vremenom, HCV se razvio u nekoliko različitih genotipova čija je
međusobna podudarnost 80%.
Tako razlikujemo 6 genotipova i bezbroj podtipova HCV-a. Razvoj
genotipova najverojatnije je posledica niza faktora: imunološke selekcije,
načina infekcije, sposobnosti razmnožavanja virusa i njegovog kretanja.
Stoga postoji različita geografska raspodela pojedinih genotipova.
Klinički značaj virusnih genotipova nije jasan, ali ima veoma važan
značaj na odgovor na interferonsku terapiju. Posebno genotipovi 1 i 4
vezani su za lošiji odgovor na inteferon, tako da za teži tok hronične
infekcije i veću evoluaciju u hepatocelularni karcinom. Nasuprot tome,
infekcija sa genotipom 3 smatra se mnogo blažom, sa povoljnijim
odgovorom na antivirusnu terapiju. Zbog ovakve različitosti među
hepatitis C virusima, ne postoji lek protiv.
2.1. Patologija
Histološki se može naći široki spektar od minimalnih promena pa do
fulminantnog hepatitisa,
ciroze jetre i karcinoma jetre.
2.2. Put prenosa
Glavni put prenosa hepatitisa C je putem zaražene krvi. Do uvođenja
obaveznog testiranja dobrovoljnih davaoca krvi, transfuzije krvi, krvni
derivati su bili glavni put prenosa hepatitisa C koji se tada i nazivao
“posttransfuzijski hepatitis”.
Primena testiranja krvi na HCV dobrovoljnih davalaca, smanjila je
infekciju putem transfuzije za oko 85%.9
Danas je osnovni put prenosa intravensko korišćenje droga, korišćenjem
zajedničkih špricova i igala , tako da intravenski narkomani danas
predstavljaju grupu sa najvećim rizikom za infekciju. Kod narkomana je
zaraza u toku 5 godina preko 90%, i u daljem je porastu.
Mogući put prenosa je i korišćenjem inficiranog pribora prilikom
tetovaža ili piercinga.
Drugi načini prenošenja virusa koji imaju manji rizik su:
seksualni (do 5%), hemodijaliza (10-20%), sa zaražene majke na dete
(2-7%), perkutani (1%), povrede zdravstvenog osoblja (2%), bolničke
infekcije i infekcije nakon presađivanja organa oko čak 30% inficiranih.
Najveći rizik od zaraze HCV-om postoji kod: – Osoba koje su primale transfuziju krvi pre 1995. godine
– Osoba koje uzimaju ili su uzimale opojne droge putem injekcija
– Osoba na hemodijalizi – Hemofiličara – Osoba koje su se tetovirale ili imaju pircing
– Zdravstvenih radnika
– Osoba koje su imale nezaštićeni polni kontakt sa zaraženom
osobom
– Novorođenčadi rođenih od inficirane majke
– Među članovima porodice upotrebom zajedničkog pribora za
higijenu
2.3. Klinička slika
– umor – gubitak apetita – mučnina
– svrab kože
– povraćanje
– gubitak težine
– bol u zglobovima
– žutilo beonjaca i kože (žutica)10

2.4. Akutni hepatitis C (HCV)
U dosta slučajeva osobe koje su zaražene virusom hepatitisa C ne
moraju oboleti, dok neke mogu osećati neznatne simptome slične gripu
što ne zahteva lečenje(umor, mučnina, bol u abdomenu).
Inkubacija traje 7-8 nedelja. Međutim, kod nekih osoba, kad se tek
zaraze hepatitisom C, urin postane taman, a beonjače i koža požute
(žutica).
Simptomi hepatitisa mogu nestati u roku od nekoliko sedmica, ali to ne
mora značiti da je i infekcija nestala.
Upala jetre se može odrediti pomoću nalaza krvi kojim se utvrđuje visina
dva enzima u jetri (ALT i AST). Povećani enzimi ukazuju na oštećenje
jetre koje je u toku.
2.5. Hronični hepatitic C (HCV)
Kada upala jetre traje više od šest meseci, bolest se zove hronični
hepatitis C.
3.HIV
Virus humane imunodeficijencije (HIV) je retrovirus koji uzrokuje stečeni
sindrom imunodeficijencije- AIDS, koje karakteriše opadanje sposobnosti
imunskog sistema organizma.
3.1. Šta je HIV?
HIV spada u lentiviruse , jedna od tri subfamilije retrovirusa.
Karakteristično za lentiviruse je da su to spori virusi, što znači da se 11
dugo zadržavaju u domaćinu i dovode do spore progresije bolesti. Van
domaćina, ovaj virus može da preživi svega nekoliko sekundi i posebno
je osetljiv na toplotu. Progresija iz HIV pozitivnosti u AIDS
Bitno je naglasiti da HIV i AIDS nisu isto. Osoba koja ima HIV, ne mora
da ima i AIDS. Ali zato, osoba koja ima AIDS, tj. sidu, ima i HIV.
AIDS (Acquired Immune Deficiency Syndrome), kod nas poznatije pod
imenom SIDA je zapravo klasifikacija za osobe, koje su pored infekcije
HIV virusom, dobile i neku od bolesti koje su u stanju da iskoriste
oslabljeni imuno sistem te osobe.
Utvrđeno je postojanje dva tipa virusa, HIV1 I HIV2.
HIV1 je opasniji, progresivniji, lakše se penosi sa osobe na osobu i
glavni je uzročnik SIDE.
3.2. Zašto je HIV virus smrtonosan?
HIV najčešće napada CD4+ limfocite, tj. T limfocite koji su glavni
pokretači odbrambenog sistema organizma. Oni koordinišu sve druge
imunske ćelije pa tako svako oštećenje ili gubitak T limfocita ozbiljno
narušava celokupan imunski sistem. Kada virus HIV-a uđe u CD4+ ćeliju,
preuzima kontrolu nad njom, razmnožava se i ćelija umire. Smanjenjem
broja ovih ćelija dolazi do prestanka funkcionisanja imunskog sistema.
Zbog toga zaražene osobe nemaju sposobnost odbrane čak i od
prehlade. Takođe, ovaj virus napada ćelije bubrega, mozga, srca i
dovodi po prekida rada bubrega, kardiomiopatije i encefalopatije.
3.3. Simptomi i tok bolesti
Nakon što se desi HIV infekcija, što se može utvrditi pouzdano ako se
uradi test na HIV virus, prvi HIV simptomi se obično javljaju brzo, svega 12
mesec ili dva nakon infekcije. Tada počinje prva faza HIV infekcije. To su
simptomi koji podsećaju na simptome gripa: – povišena temperatura, – iscrpljenost, – glavobolja , – uvećanje limfnih čvorova, s obzirom da je to mesto gde HIV virus
traži svoje utočište uporedo sa opštom borbom koju organizam
započinje protiv njega.
Ovo je poznato kao latentna faza (klinička latentnost tj. mirovanje
virusa).
Ona najčešće traje nekoliko (može i preko 10) godina.
Rani simptomi side, tj. rana progresija HIV infekcije u bolest AIDS ima
različite simptome: – manjak energije
– iscrpljenost – gubitak težine
– znojenje u snu
– često povišena temperatura
– abnormalni rezultati PAPA testa
– bakterijska vaginoza
– uporni osip na koži – ljuštenje kože – zapaljenje male karlice (posebno ako ga je teško lečiti) – gubitak sećanja na kratak vremenski period
– opasna manifestacija infekcije, herpes
– čirevi na genitalijama (koji ne moraju da budu posledica herpesa)
3.4. Kako se HIV prenosi
HIV se prenosi putem telesnih tečnosti ( krv, sperma, predejakularna
tečnost, vaginalni sekret, majčino mleko) tokom analnog, vaginalnog ili
oralnog seksa, putem transfuzije krvi, nesavesnim korišćenjem igala
intravenskih zavisnika, preko placente i dojenjem.13
3.5. Lečenje
U terapiji AIDS-a potrebno je postaviti određene standarde. Baza lečenja
se zasniva na hospitalnom lečenju, tretmanu u dnevnoj bolnici i
ambulantnom praćenju.
Bolničko lečenje je indikovano kod pacijenata obolelih od neke teške
oportunističke infekcije ili tumora, kada je neophodno primeniti
intravensku terapiju ili kada su neophodne komplikovanije dijagnostičke
procedure (biopsije i slično).
Ambulantno se prate i leče pacijenti koji su na HAART -u (“Highly Active
Anriretroviral Therapy”), kao i inficirani pacijenti kod kojih se još nisu
stekli kriterijumi za započinjanje antiviralne terapije.
Obe kategorije pacijenata zahtevaju pažljivi monitoring virusoloških i
imunskih pokazatelja uspešnosti lečenja odnosno napredovanja bolesti.
Ovo podrazumijeva određivanje broja perifernih CD4+ ćelija tri puta
godišnje, uz standardne biohemijske i hematološke analize. Lečenje
AIDS-a je dugotrajno i veoma skupo. Moramo istaći da se od AIDS-a ne
može izlečiti, nego se terapijom samo produžuje život osobi koja je HIV
pozitivna ili obolela od AIDS-a. 80-90% obolelih od AIDS-a umire u toku
3-5 godina, iako lekovi mogu da produže život i do nekoliko godina.
3.6. Kako se zaštititi?
Kako biste umanjili rizik da se zarazite HIV virusom, obavezno koristite
kondome prilikom seksualnog odnosa, ne menjate često seksualne
partnere, ukoliko želite da se tetovirate ili stavite pirsing, pažljivo
odaberite mesto gde ćete to uraditi jer je važno da oprema bude
sterilna.14
3.7. Dijagnostika
Utvrđivanje prisustva specifičnih antitela na HIV (ELISA, CMIA, Western
blot) ili njegovih proteina odnosno genetskih komponenti (PCR) pomoglo
je da se, od prvobitne faze ukazivanja na prisustvo infekcije, danas dođe
i do ranog postavljanja dijagnoze, a kvantativnim ili kvalitativnim
određivanjem RNK genoma HIV virusa omogućuje se i prognoza bolesti
uslovljena primenom terapije.
3.8. Kako se tumače rezultati testa na HIV?
HIV negativan ili nereaktivan rezultat testa znači odsustvo antitela na
HIV u vreme testiranja.
Negativan rezultat znači da ili niste inficirani HIV-om ili ste inficirani a
testirali ste se u periodu prozora (Window period). To je period koji je
organizmu potreban da proizvede testom merljivu kolicinu antitela. Za
HIV ovaj period najčešće traje 6 do 12 nedelja; u retkim situacijama ovo
vreme moze biti duže. (U toku ovog perioda standardni testovi mogu
pokazati lažno negativan rezultat zbog čega se preporučuje da test
uradite minimum 6 nedelja nakon rizičnog kontakta a da ga zatim, radi
potpune sigurnosti ponovite za 6 meseci).
HIV pozitivan, sero pozitivan ili reaktivan znači da ste inficirani HIV-om.
Ako je prvi test (CMIA ili ELISA) pozitivan (pokazuje prisustvo HIV-a),
potrebno je ponoviti testiranje. Ako je i drugi put rezultat pozitivan,
primenjuje se druga vrsta testa (Western blot) da bi se rezultat potvrdio.
Dva uzastopno pozitivna ELISA ili CMIA testa potvrđena Western blot
testom oznacavaju “pozitivan” rezultat. To nedvosmisleno znači da je
osoba zaražena HIV-om.
Kvantitativni HIV RNK test se primenjuje da bi se pratila efikasnost
terapije jer jedino ovim testom se može utvrditi smanjenje broja virusnih
čestica u krvi. Preporuka je da se ovi testovi tokom lečenja uvek rade u
istoj laboratoriji tj. na istim instrumentima i pomoću istih reagenasa. 15
Razlike u kvantitativnom rezultatu prilikom korišćenja različitih sistema
za rad nikada nisu velike ali kod monitoringa terapije mogu biti bitne kad
se porede rezultati i izvode zaključci o uspešnosti delovanja terapije.
Kvalitativni HIV RNK test se primenjuje kod ranog otkrivanja infekcije
zato što može da utvrdi veoma mali broj virusnih čestica u krvi, što je
tipično za sami početak razvoja infekcije. Pred toga ovaj test se koristi
nakon završene terapije da bi se pravovremeno utvrdila ponovna pojava
razmnožavanja virusa u organizmu.
Zaključak
Hepatitisom C zaraženo je 150 do 200 miliona ljudi u celom svetu i
danas je vodeći uzrok transplantacija jetre, te je čest uzrok raka jetre. U
pojedinim zemljama komorbidna zaraza HCV i HIV bolesti je česta, dok
je HIV bolest za sada u Srbiji sporadična.
Preko 70% zaraženih osoba mogu i nadalje nositi virus u krvi i postati
dugotrajne ili hronične kliconoše. Smatra se da će kod najmanje 20%
osoba koji su hronične kliconoše doći do stvaranja zadebljanja na jetri.
Ovaj process može trajati 20 godina. Nakon izvesnog broja godina, kod
određenog broja pacijenata, ciroza se može razviti u rak jetre.
Smatra se da kliconoše hepatitisa C, po svoj prilici, ostaju zaraženi celi
život, a pored toga, mogu prenositi bolest na druge u bilo koje vreme.16
Literatura
http://www.scribd.com