ŠMINKA ZA FILM

Šminka za film je uradjena u skladu sa scenama u filmu. Film “Afterparty” je satirična tragedija i hronika jedne generacije predstavljena kroz sveabsorbujući milje Beogradskog klabinga. Estradizovana kič kultura poredstvom medija postaje reprezent “srpskog sna”. Marko – glavni glumac – je moderni Dzimi Barka. Marko je osoba rastrzanih strasti, harizmatičan i ambiciozan. Prilično suženog pogleda na stvari. Okružen društvom koje propagira takve vrednosti, Marko postaje oličenje mediokritetskog, osuđen na hermetičan svet konzumizma i instant hedonizma. Klabing je ovde doveden do nivoa groteske i predstavlja početnu i krajnju tačku života likova. Narcisoidni potrošački rituali prihvaćeni kao stastavni deo rutine modernog čoveka postaju sredstvo autodestrukcije, što se vidi Markovom konstantnom upotrebom solarijuma, korišćenjem gedžeta i šopingovanjem. ” Luka Bursać

Tim Akademije je na ovom snimanju bio makeup and hair podrška. Pored korektivne šminke imali smo zadatke postepenog potamnivanja glavnog glumca uz praćenje scenarija i specijalne efekte poput naduvenog oka od zadobijenih udaraca.

Više o smeru MAKEUP ARTIST pogledajte OVDE

 

Film

Film je umetnost, često nazivana sedmom umetnošću, budući da je najmlađa od sedam umetnosti.

Za godinu nastanka filma kao pokretnog sadržaja na filmskoj traci obično se uzima 1895, mada je njegov razvoj bio postepen. Često se naziva sedmom umetnošću (do tada se smatralo da postoji samo šest grana umetnosti), a taj naziv je prvi upotrebio Rićoto Kanudo 1911. godine, u „Manifestu sedme umetnosti“. Kao pioniri filma uzimaju se braća Limijer. Oni su ustvari pioniri dokumentarnog filma i/ili realističnog (mimetičkog) pristupa filmu, dok je vašarski opsenar Žorž Melijes pionir fantastičkog pristupa filmu.

Utisak pokretnih slika se bazira na fizičkoj osobini ljudskog oka-retinalnoj perzistenciji (lat. persistentio retinalis). Naime, mrežnjača (retina) ljudskog oka ima osobinu da produžava trajanje svetlosne draži oko 1/10 sekunde nakon njenog prestanka. Ako vidimo nekoliko statičnih slika koje se brzo smenjuju, prethodna slika nam se „stapa“ sa sledećom i, u slučaju filmskog zapisa, imamo iluziju kontinuiranog kretanja – mada se film sastoji iz niza statičnih slika.