IZBOR ZA MISS SRBIJE 2015

Izbor za Miss Srbije

OVDE možete pogledati atmosferu i rad Akademije na pripremama finalistkinja u Porto Carras-u za izbor za Miss Srbije 2015.

Finalistkinje su 17 dana prisustvovale mnogim predavanjima, učile se poziranju i pravilnom hodu, tai chi-ju i tenisu. Svakodnevna snimanja i fotografisanja dovela su ih do skladnog poziranja a njihova lica smo upoznali i pronašli make-up kakav im najviše odgovara. Ovo zanimljivo putovanje krunisano je izborom za Miss Srbije 2015 u Beogradskom dramskom pozorištu. Njih 20, bilo je u rukama stručnog tima Akademije a naš zadatak bio je savršen ten, 3D tehnika šminkanja očiju u smeđim tonovima, crni eyeliner i karmin boje mesa.

Svaka od njih pokazala je svoj maksimum lepote i držanja a titulu Miss Srbije 2015 odnela je aktuelna Miss Kosova – Katarina Šulkić.

 

 

Lepota

Lepota je estetska kategorija koja tradicionalno označava savršenstvo sklada.

U običnom govoru, lepotom se najčešće naziva svojstvo osobe, predmeta ili ideje koje nas ispunjava osećajem prijatnosti. U filozofiji, lepota je jedna od temeljnih kategorija kojima se poimaju suštinska svojstva bića. Oblast filozofije koja se bavi lepotom kao svojim predmetom se naziva estetika.

Ideal lepote umnogome zavisi od kulturnog konteksta, a u okviru iste kulture se često menja tokom vrmena. Ne postoji jedinstveno objašnjenje lepote, a brojni pokušaji definisanja najviše govore o njenoj zagonetnosti.

Teorije lepote

U istoriji filozofije fenomen lepote pokušavao se protumačiti na razne načine. Platon lepotu shvata kao manifestaciju dobrote. Budući da je od svih savršenstava «najočitija i najmilija» lepota je čoveku polazište u njegovom sećanju i posmatranju ideja.[1] Ova teorija lepote je u pozadini svih estetika koje vide svrhu umetnosti u moralnom usavršavanju.

 
Skladno ljudsko telo je čest ideal lepote u umetnosti.

Prema Aristotelu bit lepote je u poretku i simetriji delova celine. Tu su teoriju prihvatili i dalje razvili stoici.

Neoplatonizam razvija Platonovu teoriju lepote u teološko-mističkom smeru poistovećujući Jedno i Dobro koje „podaruje lepotu svim stvarima“ (Plotin).Prema Plotinu, lepota se vidi unutrašnjim okom, koje počinje gledati kad se spoljašnje zaklopi. Izvor lepote je lepa duša, a lepota je duhovna, unutrašnja stvar. Da bi duša uzmogla shvatiti i prihvatiti lepotu, ona mora biti pročišćena, mora i sama biti lepa duša. Lepo se prvenstveno opaža duhom. Umetnost se ne ograničava na to da oponaša ono što oči vide, već se vraća idejama iz kojih se rađa sama priroda.

Skolastičari i renesansni filozofi su uglavnom razvijali Aristotelovu teoriju lepote kao simetrije delova. Prema Tomi Akvinskom lepo je ono što je ugodno posmatrati “pulchrum dicitur id cuius ipsa apprehensio placet” (Sum. theol., I-II, q. 27, a. 1 ad 3). Neki su suštinu lepote tražili u „savršenoj čulnoj predstavi“ (Baumgarten) ili u sviđanju koje prati čulnu aktivnost (Hjum, Berk). Kant nastoji da ostvari sintezu tih shvatanja određenjem lepote kao sviđanja bez pojmovne spoznaje. Prema teoriji romantičara lepota je manifestacija istine pa je u tom smislu važilo geslo „što je poetičnije, to je istinitije“.