Emocije i ishrana

Akademija za estetiku i kozmetologiju „Purity“ Beograd
Seminarski rad
Emocije i ishrana
Mentor: prof. dr Momčilo Matić  Student: Dunja Pejović
Beograd 2021.

Sadržaj:
Uvod 3
Regulacija unosa hrane 3
Regulacija hormona 8
Literatura 12

Uvod
Cilj ovog rada je da pokaže odnos između unosa hrane i ljudskih emocija. Deo mozga
koji predstavlja sponu izmežu lučenja hormona i unosa hrane je hipotalamus. Dva hormona na
koja treba obratiti pažnju prilikom ovog istraživanja su grelin i leptin. Stoga će se ovaj rad
fokusirati na tri tematske celine – a to su neurološka baza regulacija unosa hrana, uloga
hipotalamusa u tom istom procesu i grelin i leptin kao hormoni čini značaj u voim biološkim
procesima ne smemo da zanemarimo.
Regulacija unosa hrane
Glad označava želju za uzimanjem hrane koja tera čovjeka da potraži hranu koja mu je
neophodna za život. Praćena je nizom objektivnih oseta, a jedan od takvih su jake ritmične
kontrakcije želuca koje izazivaju osećaj napetosti i bola. Zovemo ih još i grčevima zbog gladi.
Apetit označava želju za određenom vrstom hrane. Iako se često upotrebljava u istom smislu kao
i glad, ne podrazumjeva želju za hranom uopšte već pomaže čoveku odabrati vrstu hrane koju
želi jesti.
Hipotalamus je mala, ali izuzetno složena i važna struktura centralnog nervnog sistema
(CNS) zbog mnogih endokrinih, nervnih, vegetativnih i imunoloških funkcija koje se u njoj
koordiniraju i integrišu. Hipotalamus je mesto “dijaloga” između nervnog i imunog sistema koji
se odvija centrifugalno: humoralnim (npr. hipotalamo-hipofizo-adrenalnom osovinom) i nervnim
putem (postsinaptičkom transmisijom signala iz CNS-a do nervnih terminala u primarnim i
sekundarnim limfoidnim organima) i centripetalno od limfoidnih organa: nervnim (preko
aferentnih vlakana vagusnog nerva) i humoralnim putem, posredstvom citokina, do CNS-a i
hipotalamusa.
Unos hrane i energetska potrošnja u ljudi regulisani su od strane centara smeštenih u
hipotalamusu i moždanom deblu. Iako nekoliko područja centralnog nervnog sistema (engl.
central nervous system ili CNS) deluje u spomenutoj regulaciji, hipotalamus ipak igra ključnu
ulogu u povratnoj kontroli apetita i unosa hrane. Anatomski gledano, sačinjavaju ga jezgra koje
su osetljiva na nutrijente i hormone. Lateralna jezgra hipotalamusa služe kao centar za glad, dok
ventromedijalna jezgra hipotalamusa deluju kao centar za sitost. Podraživanje lateralnih područja
hipotalamusa rezultira nezasitnim uzmanjem hrane, tj. hiperfagijom i pretilošću. Oštećenje ovih
područja dovodi do anoreksije i kaheksije (teška pothranjenost). Ako se pak podraže
ventromedijalna jezgra hipotalamusa dolazi do razvoja afagije (odbijanje i najslasnije hrane).
Osim spomenutih, u regulaciju unosa hrane i telesne težine deluju i dorzomedijalna jezgra,
paraventrikularna jezgra i arkuatna jezgra hipotalamusa. Oštećenje paraventrikularnih jezgara
uzrokuje pojačano uzimanje hrane, dok oštećenje dorzomedijalnih jezgara sprečava uzimanje
hrane.

Slika 1: Položaj hipotalamusa u mozgu.

Regulacija unosa hrane se može podeliti na dugotrajnu ili nutritivnu i krat-kotrajnu ili
alimentarnu regulaciju. Obe vrste regulacije imaju sopstvene specifične meha-nizme i posebni
značaj u regulaciji unosa hrane. Prava i puna kontrola i regulacija unosa hrane se postiže tek ako
oba sistema funkcionišu na odgovarajući fiziološki način.  Dugotrajna ili nutritivna regulacija uzimanja hrane je kontrolni mehanizam baziran na
činjenici da su centar za glad i centar za sitost u hipotalamusu veoma osetljivi na
koncetraciju pojedinih vrsta hranljivih materija u međućelijskoj tečnosti centralnog
nervnog sistema. Naime, promena koncentracije glukoze, pojedinih aminokiselina i
masnih kiselina dovodi do promene aktivnosti neurona u centrima za unos hrane. Tako,
povećanje koncentracije glukoze, nekih aminokiselina i masnih kiselina u međućelijskoj
tečnosti hipotalamusa, što je posledica povećanja njihove koncentracije u krvi, smanjuje
osnovnu aktivnost centra za glad i, istovremeno, aktivira centar za sitost, što će stvoriti
osećaj sitosti i delimično ili pot-puno smanjiti želju za unosom hrane. Suprotan efekat
nastaje kod smanjenja koncentracije glukoze, nekih aminokiselina i masnih kiselina u
međućelijskoj tečnosti hipotalamusa, kada se aktiviraju neuroni u centru za glad i
inhibiraju neuroni u centru za sitost, što povećava želju za uzimanjem hrane. Mehanizam
za dugotrajnu regulaciju uzimanja hrane je u značajnoj meri funkcionalno povezan sa
aktivnošću centra za regulaciju telesne temperature koji se nalazi, takođe, u
hipotalamusu. Izlaganje tela niskoj spoljnoj temperaturi povećava potrebe organizma za
uno-som hranljivih materija u cilju intenziviranja metaboličkih procesa i povećanja
produkcije energije. Zato se u tim okolnostima osećaj gladi javlja i pri većoj koncentraciji
hranljivih materija u krvi od uobičajene. Potvrda ove činjenice je i podatak da je prosečna
vrednost intenziteta bazalnog metabolizma veća kod ljudi koji žive u područjima sa
niskom sred-njom godišnjom temperaturom vazduha od onih koji žive u tropskim
područjima.  Kratkotrajna ili alimentarna regulacija uzimanja hrane ima veliki značaj u neposred-noj
kontroli količine hrane koja se unosi obrokom. Naime, dugotrajna regulacija uzimanja
hrane predstavlja mehanizam koji reaguje na promene koje nastaju u organizmu posle sat
ili više od započinjanja unosa hrane i zato ovaj mehanizam nije dovoljan da definiše
potrebnu količinu hrane u jednom obroku. Kratkotrajna regulacija se vrši zahvaljujući
postojanju mehanizama koji omogućavaju brzo prepoznavanje i ograničavanje količine
unete hrane. Prepoznavanje količine unete hrane se odvija putem nervnih signala koji
prate promene anatomskih i funkcionalnih karakteristika organa digestivnog trakta
(stepen iste-gnutosti želuca i dvanaestopalačnog creva, dužina žvakanja, broj gutanja,
količina stvorene pljuvačke) i/ili preko promena koncentracije pojedinih hormona u krvi
(i međućelijskoj tečnosti hipotalamusa), poput holecistokinina, insulina i glukagona. Na
osnovu informa-cija koje ovim putem dođu do centara za glad i sitost u hipotalamusu se
može formirati osećaj sitosti i pre nego dođe do preuzimanja hranljivih materija u
digestivnom traktu i povećanja njihove koncentracije u krvi i u mozgu. Kratkotrajna
(alimentarna) regulacija uzimanja hrane ima, dugoročno gledano, manji značaj od
dugotrajne, ali je veoma važna za trenutno sprečavanje prekomernog unosa hrane. U
suprotnom bi osećaj gladi trajao nekoliko sati bez obzira na unošenje hrane.Otkriće da
ćelije masnog tkiva aktivno sintetišu leptin i verovatno još neke supstance koje ostvaruju
hormonske efekte putem krvi na centre u hipotalamusu, u prvom trenutku je euforično
predstavljeno kao otkriće koje će rešiti problem gojaznosti. Nažalost, pokazalo se da iako
leptin zaista igra značajnu ulogu u kontroli aktivnosti hipotalamusnih centara za glad i
sitost, njegova koncentracija u krvi kod većine gojaznih osoba nije bila značaj-nije
promenjena u odnosu na vrednosti ovog hormona kod normalno uhranjenih osoba.
Moguće je, da problem leži, ne u lučenju leptina, već u poremećaju složenih mehanizama
putem kojih leptin deluje na ćelije u hipotalamusu.
Veoma je važno napomenuti da je kontrola energetske ravnoteže složen fiziološki pro-ces čije bi
preciznije definisanje daleko prevazišlo obim ove knjige. Ovde su navedeni samo neki osnovni
principi koji su uključeni u kontrolne mehanizme. Danas se zna, da je čitav niz neuropeptida
uključen u kontrolu energetske ravnoteže od kojih neki deluju oreksige-nično, promovišući
energetski unos, a neki anoreksigenično, smanjujući energetski unos. Istraživanja molekularnih
mehanizama kontrole unošenja hrane, energetske potrošnje i deponovanja energetskih rezervi
(masnog tkiva) do 1994. godine bila su oskudna i bez značajnijih rezultata. Te godine otkriven je
leptin. Od tog trenutka, veliki broj istraživanja ukazao je na značajnu ulogu mnogih drugih
medijatora u kontroli ovih procesa, kao što su: grelin, insulin, orexin, PYY3-36, GLP1,
holecistokinin, oksintomodulin, adiponektin, idr. Samo za primer ćemo navesti kako medijatori
utiču na kontrolu unošenja hrane.Leptin i grelin deluju komplementarno u kontroli unošenja
hrane. Grelin se sintetiše u želucu i učestvuje u kratkoročnoj kontroli unošenja hrane (grelinski
mehanizam aktivira se istezanjem želuca), dok se leptin sintetiše u masnom tkivu i učestvuje u
dugoročnoj kontroli unošenja hrane (leptinski mehanizam osetljiv je na promenu rezervi masti u
masnom tkivu). Adiponektin se sintetiše u masnom tkivu, reguliše metabolizam glukoze i
razgradnju masnih kiselina. Oreksin je neuropeptidni hormon koji reguliše ciklus spava-nja i
budnosti i povećava energetsku potrošnju. PYY3-36 se sintetiše se u kolonu i ileumu kao
odgovor na unošenje hrane, usporava pražnjenje želuca, povećava preuzimanje vode i elektrolita
u kolonu i smanjuje potrebu za unošenjem hrane.

Slika 2: Povratni mehanizmi za kontrolu unosa hrane.

Regulacija hormona
U regulaciji hormona vrlo bitnu uloga imaju moždane stukture hipotalamus i hipofiza.
Većina hormona je pod direktnim nadzorom ose hipotalamus-hipofiza-endokrini organ. Vlada
hijerarhijsko načelo u kojem hipotalamus reguliše lučenje hipofize, a lučenje hipofize dalje
deluje na endokrini organ te se u konačnici izaziva prestanak ili podsticanje izlučivanja
potrebnog hormona. Krajnji produkt-hormon deluje i na najviši centar, tj. hipotalamus i to
najčešće regulacijom preko mehanizma negativne povratne sprege. On obuhvata precizan nadzor
nad regulisanom vrednošću (razina hormona), tako da smanjuje njen otklon.

Slika 3: Hipotalamus i regulacija hormona.

Hormon čija razina u krvi u nekom trenutku premaši fiziološku granicu, a koju centralni senzor
(hipotalamus-hipo- fiza) registrira, dobija inhibicijske signale ili prestaje dobijati stimulacijske
signale iz svojih regulacijskih viših centara. Postoji i mehanizam pozitivne povratne sprege čiji
učinak se vidi u porastu otklona regulisane vrednosti. Ovaj mehanizam je ređi u fiziološkoj
regulaciji, a čest u patofiziološkim procesima. Regulacija može biti narušena na nekoliko razina
s obzirom na opisanu hijerarhiju. Primarni je poremećaj u samoj endokrinoj žlezdi (žlezda sama
luči previše ili premalo hormona). Sekundarni je poremećaj na razini hipofize (hipofiza luči
previše ili premalo stimulirajućih hormona za ciljnu žlezdu). Tercijarni poremećaj je na razini
hipotalamusa (hipotalamus luči previše ili premalo hormon-oslobađajućih hormona za hipofizu).
Procesi fiziološke regulacije su povezani preko povratnih sprega, ali za jasniji prikaz
najčešće se kreće s opisivanjem utjecaja hipotalamusa. Hipotalamus, kao deo međumozga,
struktura je u kojoj se integrišu neuralni signali iz viših moždanih centara, i putem razina
hormona u krvi dospevaju i indirektni signali o celokupnom organskom statusu organizma. Ova
spona između centralnog i perifernog odražava važnost hormonskog statusa i krajnjeg rezultata,
uticaja na ponašanje. Integrirajući signale o fiziološkim potrebama organizma i neuralne signale
nastale u ljudskom bogatstvu, izrazito razvijenoj moždanoj kori, ponašanje je rezultat koji sadrži
i telesnu i umnu komponentu. Osim toga, limbički sistem, koji je izrazito vezan uz emocije,
povezan je i s hipotalamusom što uz sve prethodno navedeno pokazuje kompleksni sistem koji se
naposlijetku manifestuje ponašanjem neke osobe. Individualnost i posebnost svake jednike
rezultat je svih navedenih unutarnjih, ali i spoljnih faktora. Povezanost i isprepletenost faktora
nam omogućuje adaptaciju na okolinu i u situacijama opasnosti, tj. izloženosti stresoru. U slučaju
najbolje moguće adaptacije i povoljnom odgovoru na stresor (npr. naporan trening), govorimo o
eustresu. U slučaju maladaptivnog odgovora (npr. akutni stres usled izloženosti smrtonosnoj
situaciji uz posledični razvoj post-traumatskog poremećaja, ali i hroničan stres uz konstantan
osećaj bespomoćnosti), govorimo o distresu, tj. stresu kao negativnom pojmu obično korišćenom
u svakodnevnom govoru. Dakle, poremećaji koji nastupaju u samoj strukturi hipotalamusa
odrazit će se kao manjkavo izlučivanje hormonskih signala upućenih hipofizi. Hipotalamički
hormoni su znani kao hormon-oslobađajući signali ili liberini (eng. releasing hormones) i deluju
tako da povećavaju sintezu hormona u adenohipofizi (prednji dio hipofize). Postoje i hormoni
koji koče oslobađanje nekih hormona hipofize (eng. inhibitory hormones), a tu spadaju
somatostatin i dopamin znan kao prolaktin inhibirajući faktor (PIF). U neurohipofizi (stražnji dio
hipofize), značajni su hormoni oksitocin i vazopresin koji se direktno luče iz hipotalamusa i
potom skladište u hipofizi.
Leptin je jedan od adipokina; bioaktivni peptid kojeg sintetišu i luče pre svega adipociti,
stanice belog masnog tkiva (engl. white adipose tissue, WAT). Međutim, u manjim količinama
luče ga i placenta (smatra se na primer jednim od glavnih uzroka teških jutrarnjih mučnina kod
žena za vrijeme trudnoće), smeđe masno tkivo, endotel itd. Svoje učinke ostvaruje putem
specifičnih Ob-R receptora. Primarnom centralnom ulogom leptina smatra se njegov uticaj na
hipotalamus, gdje deluje kao anoreksigenični faktor, sudelujući u kontroli telesne težine. S
obzirom da ga primarno luče stanice belog masnog tkiva (ekspresija gena za leptin je direktno
proporcionalna i samoj količini lipida pohranjenoj u adipocitu), njegova koncentracija u plazmi
pozitivno korelira sa stupnjem adipoznosti osobe. Nakon izlučivanja, krvotokom dolazi do CNS.
Efektivne stanice/organi Efekat
Endotel krvnih žila Podstiče:  Lučenje endotelina ET1;  Stvaranje kiseonikovih radikala u
endotelu;  Deobu i migraciju endotelnih stanica i
glatkih mišića
Stanice imuno-sistema (limfociti i monociti) Imunomodulacijski efekti: proupalno delovanje
Jetra i skeletni mišići Insulinska rezistencija
Beta stanice Modulacija lučenja insulina
Simatički sistem Povećanje tonusa
Grelin je peptidni hormon sastavljen od 28 aminokiselina. Izlučuju ga primarno stanice
želučane sluznice (najviše u području korpusa želuca), a u manjoj meri i creva (posebno
duodenum i jejunum) i pluća. Prvobitno je otkriven upravo kao induktor oslobađanja hormona
rasta iz somatotropnih stanica adenohipofize, tačnije kao endogeni ligand GHS-receptora (engl.
growth hormone secretagogue receptors); receptora različitih od onih preko kojih deluju
somatoliberin i somatostatin (glavni regulatori lučenja hormona rasta). Međutim, njegova
najpoznatija funkcija je oreksigenični učinak, stoga se u skladu sa tim njegova koncentracija u
plazmi povisuje gladovanjem, dosežući maksimum neposredno pre samog uzimanja hrane, da bi
se potom brzo snizila, već unutar jednog sata od obroka. Predmet mnogih novih studija je stoga
upravo potencijalna uloga grelina u poremećajima ishrane. Tako je na primer ustanovljeno da su
kod obolelih od anoreksije nervoze razine grelina u plazmi znatno povišene i, stoga, u jasnoj
negativnoj korelaciji s indeksom telesne mase.
Iz toga se takođe može zaključiti kako razine grelina odražavaju ne samo akutna, nego i
hronična stanja povezana s gladovanjem, tj. nedovoljnim unosom hrane kod ljudi. Sam princip
delovanja sličan je mehanizmu delovanja leptina, ali naravno antagonistički, stoga se smatra
nezavisnim od delovanja grelina na regulaciju sekrecije hormona rasta. Grelin ga ostvaruje
delujući direktno na hipotalamčke centre:  Vežući se na receptore na NPY/AgRP-neuronima povećava ekspresiju gena koji kodiraju
NPY i AgRP. Ti peptidi inhibiraju anoreksigenične hormone u PVN, a istovremeno
stimuliršu oreksigenične neurone u području lateralnog hipotalamusa.  Inhibira POMC-neurone sprečavajući njihove anoreksigenične učinke. Zbirni efekat je
odašiljanje oreksigeničnih signala u nucleus tractus solitarii, čime se generira osećaj
gladi i ponašanje usmereno k traženju hrane.
Literatura
1) D. Mardešić, Pedijatrija: Sedmo dopunjeno izdanje, Zagreb, Školska knjiga, 2003.
2) M. Rosić, S. Stanišić Stojić, Principi ishrane i rekreacije, Univerzitet Singidunum,
Beograd, 2012.
3) R. Šimić, Grelin i leptin: hormonska regulacija unosa hrane, Split, Sveučilište u Splitu,
2015