UDAR GROMA
Akademija za estetiku i kozmetologiju Purity
SEMINARSKI RAD
UDAR GROMA
PRVA POMOĆ
Student: Jana Tripković Profesor: dr. Olivera Matović
Beograd 2019.
KAMPOVANJE
APRIL 29.
Ovaj dan sam željno iščekivala i konačno je stigao. Moje prvo kampovanje. Sve sam već spakovala i spremila još dan ranije, samo je prestalo da me pozovu i kažu da sidjem. Nisam ispuštala telefon iz ruku, osećala sam se kao malo dete koje ide prvi put u zoološki vrt, veoma uzbudjeno i srećno.
Konačno mi se na ekranu pojavilo poznato ime i slika mog najboljeg druga Ace. Nisam se javila samo sam uzela stvari i istrčala napolje. Vrata od gepeka su me čekala otvoreno samo sam ubacila stvari i već smo krenuli, htela sam što pre da stignemo. Vreme je bilo prelepo, nije bilo pretoplo, malo vetra ali nismo obraćali pažnju na to. Aca, Milena, Bogdan i ja se znamo od srednje škole. Svuda smo išli zajedno, sve delili i retko kad se razdvajali. Kroz prozor sam videla jezero i shvatila da smo stigli. Prelep pogled, priroda, daleko od grada, mir i tišina, velika šuma iza jezera. Bogdan je veliki avanturista, Aca i on su već bili na kampovanju sami a sada je red na Milenu i mene da osetimo čari prirode i kampovanja. Pronašli smo mesto gde ćemo da postavimo šator. Par sati kasnije, šator je postavljen a Milena i ja smo pripremale namirnice za večeru. Dan se polako završavao, Sunce je zalazilo, koliko smo mogli od sivih oblaka da vidimo koji su već bili iznad nas. Shvatili smo da će noć biti jako bučna i mokra pa smo sve stvari preneli u šator da ne kisnu. Krenuo je jak vetar. Visoke topole su se njihale i njihove grane udarale o šator. Ni to nam nije smetalo dokle god smo bili zajedno. Pokušavali smo muzikom da nadjačamo kišu koja je udarala velikom brzinom o šator. Nakon nekoliko časa vode i soka, morala sam da odem do toaleta odnosno u ovoj situaciji u prirodu. Zamolila sam Milenu da krene sa mnom. Dok smo se probijale kroz šumu čula sam jak udarac groma i svetlost nalik blicu koji mi je onesposobio vid na par sekundi. Čim sam čula Acin vrisak odmah sam krenula da trčim natrag dok je Milena zaostajala iza mene bojeći se šta će je zadesiti tamo. Proveravala sam okolinu i osluškivala grmljavinu da proverim koliko je daleko od nas. Kada sam stigla do šatora, zatekla sa Bogdana pored automobila. Jedino u glavi mi je bilo pružanje prve pomoći. Naredila sam Mileni da pozove hitnu pomoć ali onu nisu bili u mogućnosti da dodju zbog velikog nevremena. Kleknula sam pored Bogdana i gledala mu grudni koš da li se pomera, nije se pomerao, stavila sa kažiprst i srednji prst na karotidnu arteriju ali nije bilo ni pulsa. Zabacila sam mu glavu i podigla bradu oslobadjajući put vahduhu. Započela sam spoljnu masažu srca, postavila sam obe šake, fiksirane jedna preko druge, na centar grudnog koša. Dakle primenila sam CPR ili kardiopulmonalnu reanimaciju. Izvršila sam 60 masaža i 4 udaha nakon kojih je Bogdan dobio puls i počeo da diše. Nije imao nikakav prelom stoga sam ga postavila u bočni koma položaj u automobil i sela sam na vozačevo mesto i krenula ka gradskoj bolnici. Milena nije htela da ostane sama pa je Aca ostao sa njom. Najduža vožnja mog života iako ima nekih 20 min do bolnice. Izletela sam iz automobila i prvog čoveka kojeg sam ugledala da je tu ispred pozvala da mi pomogne. Dovezao je krevet, smestili su ga i odvezli. Dve nedelje su prošle i konačno smo ga videli. Radili su mu razne testove jer je ovo bio prvi slučaj udara groma i preživljavanje istog u našem gradu. Jedina posledica tog udara je što nekad zaboravi neke situacije ili priče koje mu pričamo. Kada bi pričao o tom dogadjaju, pričao bi kako mu je prvi svestan trenutak bio kada je otvorio oči u bolničkoj sobi, ništa se ne seća pre toga. Zna da sam mu ja pomogla i spasila život.
Ovo je bila moja prva reanimacija i osećaj je neverovatan kada znate da ste nekome spasili život, posebno ako je taj neko do koga vam je stalo i ko vam je jako blizak. U ovakvim situacijama ne sme da bude straha, ali isto tako ako znate prvu pomoć a niste sigurni u to što znate, ne pomažite nekome jer mu nećete pomoći već odmoći.