TRAUMATSKA AMPUTACIJA

Akademija za estetiku i kozmetologiju Purity
Seminarski rad
Patologija
TRAUMATSKA AMPUTACIJA
Student: Marija Petrović
Mentor: Olivera Matović
Beograd, 2021. god.

SADRŽAJ
1. Uvod 3
2. Traumatska amputacija 4
3. Simptomatologija 6
4. Dijagnostika 6
5. Prva pomoć 7
6. Primeri 8
7. Zaključak 10
8. Literatura 11

1. UVOD
Traumatske amputacije i dalje su jedna od emocionalno najtežih rana, što pokazuje
njihova česta upotreba u filmovima radi ilustracije strahota rata. Nažalost, one su i dalje
uobičajene povrede, posebno nakon eksplozija, a pored toga, mnogim preživelima je potrebna
primarna amputacija zbog neporavljivih povreda ili da bi im se spasio život. Treća grupa,
kasne amputacije, sve se više prepoznaje, često kao rezultat posledica složenih povreda
stopala. Ovaj seminarski rad će se baviti traumatskim amputacijama i njihovim akutnim
lečenjem, komplikacijama i ishodom.

2. TRAUMATSKAAMPUTACIJA
Traumatska amputacija može obuhvatiti bilo koji deo tela, uključujući ruke, šake,
prste, noge, stopala, nožne prste, uši, nos, kapke i genitalije. Bilo koje odvajanje segmenta ili
dela tela se zove amputacija. Ako se dogodi izvan operacione sale, bez učešća stručnjaka i bez
strogih uslova, smatra se da je traumatična. Amputacije gornjih udova čine više od 65%
traumatskih amputacija. Iako bilo ko može biti umešan u amputaciju, većina žrtava je između
15 i 40 godina i većina žrtava, čak 80% su muškarci.
Gornji udovi uključuju prste, šaku, zglob, podlakticu, nadlakticu, lopaticu i ključnu
kost. Neurovaskularne strukture uključuju subklavijske, aksilarne, brahijalne, radijalne,
srednje i ulnarne arterije. Takođe su prisutni i aksilarni, radijalni, srednji i ulnarni nervi.
Donje ekstremitete čine karlica, natkolenica, potkolenica i stopalo. Neurovaskularne
strukture uključuju trbušnu aortu, femoralnu, poplitealnu i prednju / zadnju tibijalnu arteriju.
Nervi donjih ekstremiteta uključuju išijadični, tibijalni i perinealni.
Amputacije su ili potpune ili nepotpune (delimične). U potpunoj amputaciji nema
tkiva, ligamenata, mišića ili drugih anatomskih struktura koje povezuju amputirani deo sa
telom. Delimična amputacija je ona u kojoj su anatomske strukture, poput ligamenata, tetive
ili mišića, još uvek netaknute između tela i amputiranog dela. Iako deo tela u to vreme možda
nije funkcionalan i čini se da predstoji potpuna amputacija, deo tela je i dalje povezan sa
telom. U delimičnoj amputaciji treba uložiti sve napore da se ova veza sačuva.
Traumatske amputacije najčešće nastaju u fabrikama, na farmama, tokom rada u kući
ili u saobraćajnim nesrećama. Prirodne katastrofe, rat i teroristički napadi takođe mogu
izazvati traumatsku amputaciju. Na osnovu istraživanja sprovedenih u Srbiji traumatske
amputacije na udovima najčešće nastaju motornom testerom i cirkularom u 41%, potom
sekirama 14,6%; krunjačemi beraečem u 12,5%; presama i u saobradaju u 10,4%; kaišem i
strugom u 10,4%; sajlama, užadima, lancima i bušilicom u 9% i venčanom burmom 2,1%.
Prema mehanizmu povređivanja, amputacija može biti:  Sekotina,  Razderina,  Avulzija,  Konkvasacija.
Mehanizam povređivanja u velikoj meri određuje tip povrede, širinu zone povrede, i
stepen oštećenja tkiva. Zona oštećenja ili destrukcije je područje povrede u okviru koga je
došlo do narušavanja anatomskog integriteta. Zona oštećenja može biti od nekoliko
milimetara kod sekotina, par santimetara kod razderina, nekoliko desetina santimetara kod
avulzija, dok kod konkvasacija ona zahvata po pravilu ceo amputirani deo, i narušava
anatomiju oštećenog dela tela do „neprepoznavanja“.
Traumatska amputacija ekstremiteta ili drugih segmenata tela praćena je jakim bolom,
krvarenjem, paničnom reakcijom ili, pak, prigušivanjem svesti. Kada se osobi dogodi
amputacija, prilikom pružanja prve pomoći, neophodno je ne samo boriti se za život i držati
segment tela odvojenim od pacijenta, već i očuvati njegovu samokontrolu.
Da bi se poboljšala stopa preživljavanja žrtava i maksimalno očuvanje održivosti
amputiranih delova, kao i da bi se sprečile moguće komplikacije takvih povreda, amputaciju
je potrebno prepoznati i biti upoznat s osnovnim principima prve pomoći u takvim
situacijama.
Traumatska amputacija se prepoznaje na sledeći način:  Uočava se potpuno ili delimično odsečen ud;  Uočava se krvarenja koje može biti minimalno ili ozbiljno, u zavisnosti od lokacije i
prirode povreda;  Oseća se bol; stepen bola nije uvek u vezi sa težinom povrede ili količine krvarenja;  U slučaju obilnog krvarenja bolesnik može biti u hipovolemijskom šoku;  Traumatska amputacija može biti udružena i sa povredama drugih delova tela i organa.  Takođe izražena je anksioznost ili zbunjenost, bleda koža, ubrzano disanje i puls, kao i
pad krvnog pritiska.
Glavni cilj terapije traumatske amputacije je pre svega pokušaj replantacija
(makroreplantacija iznad ručnog ili skočnog zgloba i mikroreplantacija ispod ili distalno od
ručnog zgloba kada se mora primeniti mikrohirurška tehnika). Ovaj oblik lečenja može se sa
velikim uspehom sprovesti sam na mikrohirurgiji u urgentnim centrima, gde treba uputiti
povređenog.
Ono što ograničava lečenje traumatske amputacije je kada je ona udružena sa drugim
smrtonosnim povredama, kao što su teške povrede glave, grudnog koša, abdomena… Pored
toga proces replantacije ometaju i hemodinamska nestabilnost bolesnika, ireverzibilni gubitak
tkiva povređenog uda, teška nagnječenja (konkvasacija), amputacije na više nivoa,
samopovređivanje, prisustvo hroničnih bolesti (šećerne bolesti, perifernog vaskularnog
oboljenja, srčanog oboljenja…).
Sam postupak replantacije uda obuhvata filsaciju preloma, tenorafiju, suturu ili šav
tetive, revaskularizaciju, odnosno ušivanje vena, arterija i arteriola, neurorafiju, odnosno
ušivanje nerva i na posletku lečenje defekata mekih tkiva i kože lokalnim ili udaljenim,
slobodnim režnjevima.
Postoji i protokol čuvanja amputata do replantacije. Amputat, bez čišćenja na terenu,
treba umotati u sterilnu gazu, potom u kesu koja se potapa u fiziološki rastvor sa ledom da bi
se postigla temperatura do 4 stepena celzijusa, čime se dobija na vremenu i smanjuje potreba
amputata za kiseonikom. Naime ovim postupkom se dobija na vremenu jer tetive, koža i kosti
tolerišu toplu ishemiju u trajanju do 12 časova, a do 24 časa hladnu, dok mišići podležu
mionekrozi posle 6 časova tople i 12 časova hladne ishemije. Hlađenje amputata treba biti
dozirano čime se produžava tolerancija na nedostatak cirkulacije (pre svega hipoksiju zbog
nedostatka kisenika). Rana na mestu amputacija previja se, sterilnom gazom, a zaustavljanje
krvarenja izvodi se sterilnom gazom, bez velikog čiščenja i bez direktnog hvatanja krvnih
sudova. Preko dve venske linije, kod povređene osobe odmah se započinje sa davanjem
fiziološkog rastvora ili Hartmanovog rastvora. Primena antišok terapije je obavezna i
obuhvata davanje analgetika. Antitetanusna zaštita i primena antibiotika parenteralno, takođe
je obavezna. Terapija se kontinuirano sprovodi, uz obavezno praćenje vitalnih parametara
povređenog, sve do replantacije.

3. SIMPTOMATOLOGIJA
Priroda amputacije mnogo je važnija za lekara nego za povređenog ili za pružanje prve
pomoći, međutim, ipak zapažamo ključne tačke.
Razlikujući potpune i nepotpune amputacije, u drugom slučaju odbačeni segment
zadržava jednu ili drugu anatomsku povezanost sa udovima (kožom, tetivama itd.). Logika
pomoći u tome je praktično nepromenjena. Očito je da se presečena rana izazvana tankim
rotirajućim diskom razlikuje od drobljenja prilikom pada tereta ili odvajanje istezanjem od
rane na šinama.
U većini slučajeva, zbog brze tromboze, nema trajnog i obilnog krvarenja, kao što je,
na primer, lokalna rezana rana arterije, ali gubitak krvi može biti dovoljno velik da se razvije
po život opasni traumatični šok. Ovaj koncept znači oštru duboku depresiju srčane i veće
nervne aktivnosti pod uticajem tri faktora šoka: veoma intenzivan bol, mentalni šok i,
najopasniji faktor, gubitak velike količine krvi u kratkom vremenu, što dovodi do “neuspeha”
krvnog pritiska i hipovolemičkog šoka (kritični nedostatak cirkulirajuće krvi, na koji
kardiovaskularni sistem nema vremena da se prilagodi).
U različitim fazama i sa različitom težinom traumatskog šoka, može se primetiti
značajna dezorganizacija psihe. Dakle, kod najoštrijih amputacija (npr. Oba kuka), žrtva
obično odmah padne u nesvesno ili smrtonosno stanje, nakon čega se razvijaju koma, agonija
i smrt. Uz manje teški šok, moguća je nekontrolisana psihomotorna uznemirenost, panika,
agresija i druge vrste dezorijentacije u onome što se događa s gubitkom voljne kontrole. U
ovom slučaju, ako su zapremina i brzina gubitka krvi nedovoljni za razvoj hipovolemije, krvni
pritisak se može povećati zbog refleksnog oslobađanja hormona i pokušaja tela da nadoknadi
situaciju, žrtva po pravilu brzo bledi, prehlađuje se znojem i često doživljava panični strah od
smrti.
Svi sledeći rizici i opasnosti (i oni nisu ništa manje ozbiljni od neposrednih) povezani
su sa verovatnom infekcijom rane, nekrotičnim procesima i razvojem post-traumatičnih šok
mogućnosti koje mogu da uključuju bubrege, pluća i jetru, ali do ovog momenta obično treba
da prođe šest sati nakon povrede, tj. u velikoj većini slučajeva pacijent ima vremena da bude
hospitalizovan i, prema tome, lekari u stacionarnim uslovima već se suočavaju sa
posttraumatskim stanjima.

4. DIJAGNOSTIKA
Treba se setiti elementarnih kriterijuma koji nam omogućavaju da procenimo
ozbiljnost situacije u prvim sekundama: što je bliže mestu amputacije (tj. Što je bliže srcu i
unutrašnjim organima), to je situacija opasnija. Bilateralna amputacija je prirodno opasnija od
jednostrane amputacije. Politrauma je mnogo opasnija od izolovane amputacije. Jako
zaprljano, spaljeno i / ili drobljeno panje na velikom području opasnije je i mnogo gore od
prognostičkih (presađivanje) uslova nego „uredan“ rezač prstiju ili ruku brusilicom, poput
britvice, ali u drugom slučaju može doći do jačeg krvarenja.

5. PRVA POMOĆ
I na kraju, najvažnija stvar su pravila za pružanje prve pomoći (a u nekim slučajevima
i samopomoći) u slučaju traumatične amputacije. Opšti redosled akcija je: procena onoga što
se dešava – zaustavljanje krvarenja – imobilizacija – zvanje „Hitna pomoć“ – održavanje
amputata (rastrgan segment).
Pre svega, potrebna je adekvatna procena situacije. Bez obzira na prisustvo znakova
početne ili duboke faze traumatskog šoka, primarni zadatak je obezbediti nepomičnost
pacijenta i zaustaviti krvarenje iz panjeva. Oni treba da bude u povišenom položaju u odnosu
na srce. Ako se povreda dogodila u hladnoj sezoni van prostorija, izuzetno je važno izbeći
hipotermiju. Kod teških politrauma žrtva se stavlja u takozvanti šok položaj: leži na leđima i
podigne noge 20-30 cm iznad glave (ako su amputirani donji udovi, posebno oba, biće
potrebno to u svakom slučaju, podižući panjev). Najvažnije je da se ne upravlja tačkom
razdvajanja.
Potreban je i zavoj za pritisak. Materijal za presvlačenje koji direktno dodiruje ranu
treba biti što čistiji (idealno, naravno, sterilan). Sledeći slojevi mogu biti od onoga što nam je
pri ruci, ako nema ništa, pravimo trake od sopstvene odeće. Ako u brzo dostupnom polju
postoje čiste ženske sanitarne pelene ili ulošci, mi to pre svega koristimo, jer oni savršeno
upijaju krv. Ako se preliv brzo zasiti krvlju, ne sme se menjati, već se nastavlja sa
previjanjem. Preporučljivo je sačuvati sav prekrivni materijal i pokazati ga zdravstvenim
radnicima, jer će se tako odmah proceniti količina gubitka krvi.
Amputat treba „stavite na hladno“, što znači da se izvađeni deo umota u čistu plastičnu
kesu, čvrsto se veže i potpuno uroni u drugu kesu napunjenu vodom i, u idealnom slučaju,
kockicama leda. U nekim izvorima se ne preporučuje dvostruka, već trostruka toplotna
izolacija. Ako nema dovoljno kesa, potraži se posuđe različitog prečnika. Nemoguće je
isprati, staviti u frižider i amputat generalno nigde ne postavljati – transportuje se samo u
udovima.
Za slučajeve delimične amputacije, sve gore navedeno (uključujući čuvanje na
hladnom) se takođe primenjuje, uz to što postoji još jedna nijansa: bez pokušaja da se na neki
način obradi ili postupa na sigurnoj vezi, potrebno je osigurati nepomičnost oba segmenta u
odnosu na svaki drugi koristeći odgovarajuću sabirnicu (uredno, ali čvrsto vezanu iznad i
ispod praznine). Žrtvi je moguće i potrebno davati analgetike ili srčane preparate, alkohol je
smrtonosan.
Važno je što brže transportovati žrtvu u bilo koju bolnicu. Ali u odnosu na druge,
manje ozbiljne slučajeve (kada se sve obavi korektno i replantacija je teoretski moguća),
mnogi stručnjaci postavljaju pitanje da je faza ambulantne nege u velikoj meri suvišna i
ponekad komplikovana – pošto je ona doslovno važna za izglede mikrohirurgije. Svakog
trenutka i situacijom od samog početka treba da se bave specijalizovani lekari (ovo se odnosi
na dijagnostiku, obradu i pripremu za operaciju). Stoga se u svim okolnostima u kojima
vreme isporuke u određenu medicinsku ustanovu ne razlikuje značajno, treba stremiti da se
žrtva odmah prebaci u veliku regionalnu bolnicu, zavod za hitnu pomoć, istraživački institut
hirurške orijentacije itd. Jednom rečju, u onaj medicinski centar gde očigledno postoji dobro
opremljena mikrokirurška operaciona sala i hirurzi odgovarajuće kvalifikacije. Postoje jasno
definisani kriterijumi u kojim slučajevima je replantacija moguća, a u kojima nije, a lekar 8
odlučuje, međutim, algoritam delovanja osobe koja pruža prvu pomoć ostaje isti – prema
tome, ovde se ne zaustavljamo na ovim kriterijumima.

6. PRIMERI
Primer 1 – Traumatska amputacija i reimplantacija prsta ruke
Primer 2 – Obostrana amputacija izazvana nagaznom minom
Primer 3 – Delimična amputacija kažiprsta

7. ZAKLJUČAK
Traumatska amputacija predtavlja delimično ili potpuno odvajanje udova kao rezultat
traumatskog izlaganja. Sa potpunim odvajanjem, distalni segment se potpuno odvaja od tela,
pri čemu se delimično čuva koža i meka tkiva, delimična amputacija predstavlja oštećenje
kostiju, tetiva, nervnih debla, arterija i vena. Lečenje traumatskih amputacija sprovode
ortopedski traumatolozi i specijalisti iz oblasti mikrohirurgije. Taktika lečenja određuje se u
zavisnosti od stanja tkiva i očuvanja distalnog fragmenta.

LITERATURA
1. Antić S. (2018) Anatomija čoveka
2. Gajanin R.; Tatić V.; Budakov P. (2010) Patologija za studente zdravstvene nege
3. Vučetić Č. (1994) Mikorhirurgija replantacij