+381607237853 akademija.purity@gmail.com

POGLEDAJTE ŠTA UČIMO NA SEDMOM ČASU NA KURSU SCENSKE ŠMINKE

šminkerska akademija

Šminkerska Akademija Purity Vam predstavlja šta smo radili na sedmom času na kursa scenske šminke  radili smo temu filma i to – NEMI FILM

Nemi filmovi, ostvaruju svoje zlatno doba u 20-im godinama 20-og veka. Svi znamo za Čarli Čaplina i kako smo umesto priče čitali tekst koji opisuje radnju. Shodno tome, lica su morala biti dramatizovana i izražena. Tada su glumice tj zvezde nemih filmova bile uzor mnogim “običnim” devojkama sa svojim smelim i dramatičnim izgledom. Skoro beo ten, tanke tamne obrve, tamna senka za oči i male srcolike usne – sve su to bile odlike “vamp look-a” dama iz perioda 1920-ih godina.

Više o kursu scenske šminke pogledajte OVDE

Lepota

Lepota je estetska kategorija koja tradicionalno označava savršenstvo sklada.

U običnom govoru, lepotom se najčešće naziva svojstvo osobe, predmeta ili ideje koje nas ispunjava osećajem prijatnosti. U filozofiji, lepota je jedna od temeljnih kategorija kojima se poimaju suštinska svojstva bića. Oblast filozofije koja se bavi lepotom kao svojim predmetom se naziva estetika.

Ideal lepote umnogome zavisi od kulturnog konteksta, a u okviru iste kulture se često menja tokom vrmena. Ne postoji jedinstveno objašnjenje lepote, a brojni pokušaji definisanja najviše govore o njenoj zagonetnosti.

Teorije lepote

U istoriji filozofije fenomen lepote pokušavao se protumačiti na razne načine. Platon lepotu shvata kao manifestaciju dobrote. Budući da je od svih savršenstava «najočitija i najmilija» lepota je čoveku polazište u njegovom sećanju i posmatranju ideja. Ova teorija lepote je u pozadini svih estetika koje vide svrhu umetnosti u moralnom usavršavanju.

 
Skladno ljudsko telo je čest ideal lepote u umetnosti.

Prema Aristotelu bit lepote je u poretku i simetriji delova celine. Tu su teoriju prihvatili i dalje razvili stoici.

Neoplatonizam razvija Platonovu teoriju lepote u teološko-mističkom smeru poistovećujući Jedno i Dobro koje „podaruje lepotu svim stvarima“ (Plotin). Prema Plotinu, lepota se vidi unutrašnjim okom, koje počinje gledati kad se spoljašnje zaklopi.Izvor lepote je lepa duša, a lepota je duhovna, unutrašnja stvar. Da bi duša uzmogla shvatiti i prihvatiti lepotu, ona mora biti pročišćena, mora i sama biti lepa duša. Lepo se prvenstveno opaža duhom. Umetnost se ne ograničava na to da oponaša ono što oči vide, već se vraća idejama iz kojih se rađa sama priroda.

Skolastičari i renesansni filozofi su uglavnom razvijali Aristotelovu teoriju lepote kao simetrije delova. Prema Tomi Akvinskom lepo je ono što je ugodno posmatrati “pulchrum dicitur id cuius ipsa apprehensio placet” (Sum. theol., I-II, q. 27, a. 1 ad 3). Neki su suštinu lepote tražili u „savršenoj čulnoj predstavi“ (Baumgarten) ili u sviđanju koje prati čulnu aktivnost (Hjum, Berk). Kant nastoji da ostvari sintezu tih shvatanja određenjem lepote kao sviđanja bez pojmovne spoznaje. Prema teoriji romantičara lepota je manifestacija istine pa je u tom smislu važilo geslo „što je poetičnije, to je istinitije“.