POGLEDAJTE ŠTA SE UČI NA PETOM ČASU NA KURSU SCENSKE ŠMINKE
Obuka sminke
Rana
Rana (lat. vulnus) je povredom izazvan prekid kontinuiteta tkiva čoveka ili životinje, koji zahvata kožu ili sluzokožu i može prodreti u dublje slojeve tkiva u različitom stepenu.[1] Rane mogu biti uzrokovane različitim činiocima; mehaničkim (ubod, udarc, cepanje, vatreno oružje, humani ili animalni ujed), fizičkim (opekotine, promrzline) ili hemijskim (hemijske opekotine). Glavna pretnja telu kod masivnih rana je veliki gubitka krvi u toku povrede krvnih sudova, i moguće infekcije usled prodora bakterija u ranu. Ukoliko se kod takvih rana ne preduzmu neophodne mere lečenja, one mogu dovesti do pojave šoka i smrti.
Istorijat
I. Praistorija
Zbog jako niskog stupnja razvoja i nedostatka odgovarajuće opreme, a u stalom sukobu sa prirodom i problemima potrage za hranom, praistorijski čovek je veoma često bio izložen mnogobrojnim povredama. Kontrola krvarenja i prekrivanje rane “oblozima” (blato, mahovina, hrastova kora), bili su prvi čovekovi koraci u lečenju rana. Kod Kromanjonaca 36.000 g. pne) – pronađena su oruđa slična skalpelu i koštane igle s ušicama, a 4000-1800. p. n. e. – pronađeni su vidljivi pokušaji hirurških zahvata na ostacima lobanje.
Rana su u starom Egiptu tertirane kao „božja kazna“ pa se u njihovom lečenju prepliće medicina, religija, i magija. Opis lečenja rana pronađen je zapisan na papirusu koji datira iz 1700 g. pne;
- Rane su prekrivane – animalnim izmetom, medom i smolom
- Mirisne smole stavljane su na rane sa jakim i neprijatnim mirisom
- Živa se upotrbljavala za uništavanje bakterija a rane su čišćene upotrebom vode i mleka
- Kao obloga za rane korišćeni su i masni jastučići od vune s kaučukom
Oko 1600. p. n. e. Egipćani uporabljavaju vuneni konac za ušivanje rana.
III. Starogrčko doba U lečenju rana stari Grci koristili su sledeće metode;
- Usijano gvožđe za kauterizaciju rane + vračanje (Homer – Ilijada: 800 g. pne)
- Ispiranje rane toplom vodom, sirćetom ili vinom
- Spajanje krajeva rane
- Prekrivanje rane vunenom tkaninom prokuvanoj u vodi
- Pranje ruku i rezanje noktiju
Hipokrat (460-377. p. n. e.) unosi napredak u lečenju rane i prvi daje opis primarnog i sekundarnog zarastanja rane
IV. Starorimsko doba
- U ovom istorijskom periodu napisano je preko 300 knjiga o lečenju rana.
- Celsus (25. p. n. e. – 50. g.) opisuje klasične znakova infekcije rane: rubor(crvenilo), tumor(otok), calor(toplota) i dolor(bol), i u lečenju rana preporučuje primenu agresivnih metoda.
- Galen (130 g. – 200 g.) predlaže upotrebu slane vode i vina za čišćenje rana
- Dresinzi u lečenje rane uvodi upotrebu ulja, hleba, pšenice, i vina za ispunjavanja šupljine rane (podaci iz Biblije)
V. Novi vek
- Semmelweis 1847. uvodi u medicinsku praksu pranje ruku hlornim krečom
- Louis Pasteur 1860. prvi uvodi u savremeno lečenje sterilizaciju
- Lister (1812. – 1912.) uvodi dezinfekciju karbolnom kiselinom
- Bergman 1878. uvodi u svakodnevnu praksu primenu starilizacije toplotom – asepsa
- Fürbinger 1880. uvodi u hirurgiju klasično hirurško pranje ruku
- Halstedt 1890. prvi predlaže upotrebu hirurških rukavica
- Friedrich 1898. započinje sa ekscizijom rubova rane radi uklanjanja nekrotičnog (mrtvog) tkiva i bakterija.
- Vinter je 1964. dokazao (ispitivanjima na životinjama i ljudima), da rane koje se tretiraju u vlažnoj sredini brže zarastaju u odnosu na do tada klasične načine lečenja.
- Lorens je 1982. dokazao da obloge koji osiguravaju vlažnu sredinu bolje i brže obnavljaju tkivo kože i epitela.
- Eaglestein je 1985. došao do zaključka da novi materijali za zarastanje rane popomažu epitelizaciju rane za više od 40%.
- Turnerje je 1990. godine propisao kriterijume koje treba da ima idealna savremena obloga za rane: da uklanja eksudaciju, podržava vlažno okruženje u rani, obezbeđuje propusnost za kiseonik, održava temperaturu okoline oko rane, sprečava infekciju rane, ne sadrži otrovne komponente, da se može se ukloniti bez oštećenja tkiva.