HIPOTERMIJA

Akademija za estetiku i kozmetologiju Purity
Seminarski rad
Patologija
HIPOTERMIJA
Student: Luna Đorđević
Mentor: Olivera Matović
Beograd, 2021.

SADRŽAJ
1. Uvod 3
2. Hipotermija – smrzavanje i promrzline 4
3. Klinička slika 6
3.1. Klinička slika kod blage hipotermije 6
3.2. Klinička slika kod umerene hipotermije 6
3.3. Klinička slika kod duboke hipotermije 6
3.4. Određivanje kliničke slike 6
4. Terapija 8
5. Lokalna hipotermija 9
5.1. Klinička slika 9
5.2. Terapija 10
7. Zaključak 11
Literatura 12

1. UVOD
Hipotermija je stanje u kojem temperatura organizma padne ispod normalne pri kojoj
metabolizam i telo funkcionišu. Naše telo obično ima gotovo konstantnu temperaturu koja se
održava mehanizmom termoregulacije. Kada se telo podvrgne hladnoći, naši unutrašnji
mehanizmi ponekad nisu u stanju da nadoknade toplotu koja se gubi u okolinu. Niska telesna
temperatura od 35,5 °C ili manje može biti fatalna ukoliko se ništa ne preduzme.

Slika 1 – Hipotermija

2. HIPOTERMIJA – SMRZAVANJE I PROMRZLINE
Kada telo gubi više toplote nego što je dobija ili stvara, nastaje hipotermija. Dve
osnovne vrste urgentnih stanja zbog uticaja hladnoće na telo uopšteno se nazivaju opšta ili
generalizovana hipotermija i lokalne promrzline.
Generalizovana hipotermija podrazumeva:
1. Blagu hipotermiju (telesna temperatura 32 °C do 35 °C) – Temprature ispod 35 °C
smatraju se značajnim jer na toj temperaturi ili ispod te temperature telo obično ne
stvara dovoljno toplote da uspostavi normalnu telesnu temperaturu ili održava pravilnu
funkciju organa;
2. Umerena hipotermija (28 °C do 32 °C);
3. Duboka hipotermija (manje od 27 °C).
Lokalne promrzline su oštećenja određenih delova tela, a najčešće su to prsti na
rukama ili nogama.
Na nastanak značajnih poremećaja kod osoba koje su izložene niskoj temperaturi utiču
i neki predisponirajući faktori. Pre svega, treba razumeti da veoma niske temperature okoline
nisu neophodne za nastanak hipotermije. Rizik od hipotermije povećavaju i neadekvatna
odeća, brzina vetra, dužina izloženosti, bolest, loša fizička kondicija, boravak u vodi i
povrede. Pored toga, i godine starosti imaju značajnu ulogu. Starije osobe izložene su riziku
od hipotermije zbog čestog nedostatka grejanja u kući, loše ishrane i gubitka apetita, gubitka
potkožnog masnog tkiva koje je toplotni izolator tela, nedostatka aktivnosti, odnosno
pokretljivosti, smanjene efikasnosti mehanizama za regulaciju temperature i usporene
cirkulacije.
S druge strane, mlade osobe su izložene riziku od uticaja hladnoće zbog manje
potkožnog masnog tkiva koje je toplotni izolator tela, veće spoljašnje površine u odnosu na
njihovu ukupnu veličinu, što dovodi do bržeg gubitka toplote i nemogućnosti adekvatne
kontrakcije skeletne muskulature (drhtanja) zbog male mišićne mase.
Kod dece sklonost ka hipotermiji nastaje zbog nedovoljno razvijenog mehanizma
kontrakcija skeletne musculature i zbog nesposobnosti male dece da se zaštite od hladnoće.
Mala deca ne umeju da obuku ili skinu odeću i da potraže neko toplije mesto.
Određena patološka stanja stvaraju predispoziciju za generalizovanu hipotermiju. Ta
stanja su:
1. šok (hipoperfuzija);
2. povrede glave;
3. opekotine;
4. generalizovana infekcija;
5. povrede kičmenog stuba;
6. dijabetična urgentna stanja (npr. hipoglikemija).
Uticaj alkohola, lekova i nekih otrova sa depresivnim efektom na vitalne funkcije
takođe pogoduju razvoju hipotermije. Ti uticaji su dvostruki. S jedne strane, ljudi pod
dejstvom alkohola (ili lekova i otrova) gube sposobnost prosuđivanja, odnosno preduzimanja
odgovarajućih mera predostrožnosti (npr. bolja odeća, povećanje temperature u prostoriji,
premeštanje na toplije mesto itd.), a sa druge strane, te supstance (na prvom mestu alkohol)
šire periferne krvne sudove i deluje depresivno na centralni nervni sistem. Alkohol ima i
sedativni efekat, zbog koga se ne oseća hladnoća.

Slika 2 – Promrznuti nožni prsti dva do tri dana nakon planinarenja

Slika 3 – Promrzlina 12 dana kasnije
3. KLINIČKA SLIKA
Hipotermija može da bude blago izražena, umerena i ozbiljna. Klinička slika, odnosno
reakcija organizma različita je zavisno od tipa hipotermije.
3.1. Klinička slika kod blage hipotermije
 ubrzan rad srca;  ubrzano disanje;  hladna koža;  drhtavica;  otežan govor i kretanje;  poremećaj u pamćenju (amnezija), promene raspoloženja, ratobornost;  pacijent može da se žali na bolove u zglobovima ili ukočenost mišića;  izmenjeno mentalno stanje, konfuzija ili dezorjentisanost.
3.2. Klinička slika kod umerene hipotermije
 drhtavica koja može progresivno da se smanji i nestane, zamenjuje je rigidnost mišića;  progresivno opadanje pulsa i broja respiracija;  neravnomeran puls;  progresivan gubitak svesti;  raširene ženice;  krvni pritisak je teško merljiv.
3.3. Klinička slika kod duboke hipotermije
 krvni pritisak nizak ili nemerljiv;  iracionalno prelaženje u besvesno stanje;  mišićna rigidnost;  koža hladna na dodir, može biti cijanotična;  disanje usporeno ili ga nema;  zenice sporo reaguju;  puls usporen i jedva palpabilan i nepravilan, ili ga uopšte nema;  srčanoplućni zastoj.
3.4. Određivanje kliničke slike
Prvom opsrevacijom bolesnika treba utvrditi da li je reč o pacijentima koji su u opšte
lošem stanju, koji imaju otežano disanje, koji su sa znacima i simptomima šoka, koji ne
reaguju na pozive, ili su bolesnici koji reaguju na poziv, ali ne mogu da izvršavaju naloge.
Zatim, treba obratiti pažnju na alkoholisanost, propratna oboljenja, predoziranost lekovima ili
trovanje nekim drugim supstancama, prisutnu traumu i ambijentalnu temperature.
Prvo treba bolesnika u hipotermiji premestiti iz tog okruženja, najbolje do najbliže
zdravstvene ustanove. Ukoliko je potrebno imobilisati kičmu, proceniti mentalno stanje
pacijenta, utvrditi stanje disajnih puteva i proceniti adekvatnost disanja, proceniti perifernu
cirkulaciju i izmeriti krvni pritisak.
Podatke za osnovnu dokumentaciju o bolesniku treba pisati u ambulantnim kolima. U
te podatke treba uvrstiti i okolnosti pod kojima je bolesnik doveden u stanje hipotermije, tj.
podatak o tome koliko je dugo pacijent bio izložen hladnoći, šta je bio izvor hladnoće (npr.
voda, sneg) i šta je bolesnik radio u vreme kada su simptomi počeli. Ukoliko bolesnik ne
reaguje, tada treba izvršiti brz fizikalni pregled, proceniti osnovne vitalne znake i pristupiti
reanimaciji. Ukoliko pacijent reaguje, tada prikupiti informacije o ranijem zdravstvenom
stanju bolesnika. Ti podaci odnose se i na uzimanje lekova kao što su fenotijazini, ciklični
antidepresivi, steroidi ili barbiturati, da li ih je bolesnik redovno uzimao i kada je uzeo
poslednju dozu, da li prekomerno konzumira alkohol i kada je poslednji put konzumirao
aklohol, da li ima bolest štitne žlezde, dijabetes, cerebrovaskularni inzult sa neurološkim
ispadom, da li je imao traumu glave, vrata ili kičme i sve te podatke preneti dežurnom lekaru
u stacionarnoj ustanovi u koju se bolesnik upućuje. Po uzimanju podataka, treba pristupiti
pregledu i neophodnom tretmanu (zagrevanje, topli infuzioni rastvori, medikamentozna
terapija).
Pri pregledu bolesnika treba konstatovati da li je pacijentu smanjena mentalna
sposobnost, odnosno da li mu je govor otežan, da li je konfuzan, da li ima poremećaje
pamćenja, da li ima promenu raspoloženja i da li je agitiran. Svi ovi poremećaji su u korelaciji
sa stepenom hipotermije. Zatim, treba konstatovati da li postoji promena brzine disanja (u
početku je disanje ubrzano, zatim usporeno i plitko i na kraju ga nema), brzine pulsa (puls je u
početku ubrzan, onda usporen i nepravilan i na kraju ga nema), visine krvnog pritiska (krvni
pritisak je nizak ili ga nema), boje kože (koža je prvo crvena, onda bleda, zatim cijanotična i
na kraju siva, tvrda i hladna na dodir). U stanju duboke hipotermije zenice su midrijatične i
sporo reaguju na svetlost i akomodaciju.
Za brzu orijentaciju o stepenu hipotermije može se koristiti temperatura abdominalnog
zida. Ta provera se vrši tako što lekar postavi podlakticu između odeće i prednjeg
abdominalnog zida. Hladan abdomen označava visoki stepen hipotermije.
Smanjenje motornih i senzornih funkcija konstatuje se kada se bolesnik žali na bolove
u zglobovima i ukočenost mišića, kada su mu mišići rigidni, nema koordinaciju i gubi osećaj
na dodir.
4. TERAPIJA
Terapija bolesnika u hipotermiji podrazumeva tretman bolesnika na „licu mesta” i u
ambulantnim kolima.
Na licu mesta treba pre svega zaštiti bolesnika od daljeg gubljenja toplote. Zaštita
bolesnika od daljeg gubitka toplote podrazumeva premeštanje pacijenta sa mesta gde je došlo
do rashlađivanja, skidanja mokre odeće (uvek je bolje odeću skinuti rasecanjem nego nasilnim
skidanjem smrznute odeće), pokrivanjem pacijentove glave, ali ne i lica, prekrivanjem
bolesnika raspoloživim sredstvima (npr. ćebad, vreće za spavanje, novine, plastične kese),
podmetanjem podloge između bolesnika i podloge na kojoj leži (npr. daska, nosila),
izbegavanjem grube manipulacije i bolesnikovog naprezanja (gruba manipulacija ili
naprezanje mogu da prenesu hladnu krv sa periferije u unutrašnjost tela).
U ambulantnim kolima se preduzimaju mere reanimacije. Prva mera reanimacije
podrazumeva obezbeđivanje prohodnosti disajnih puteva. To podrazumeva stavljanje
orofaringealnog tubusa ili izvođenje endotrahealne intubacije naročito u stanjima duboke
hipotermije. Pri daljem hlađenju tela refleks kašlja je oslabljen, a respiratorna sekrecija
pojačana, što često znači da su neophodne aspiracije traheobronhalnog stabla.
Oksigenoterapija je davanje visoke koncentracije kiseonika ili preko maske ili preko
tubusa. Ukoliko je moguće, u sanitetskim kolima obezbediti kiseonik, on treba da bude topao i
ovlažen. Puls se meri na 30 do 45 sekundi. Ukoliko se konstatuje da pulsa nema, tada treba
započeti kardio-pulmonalnu reanimaciju.
U ambulantnim kolima vrši se dalje zagrevanje bolesnika. Odluka da se hipotermičan
pacijent zagreje zavisi od stepena hipotermije. Pasivno zagrevanje je zagrevanje pacijenta bez
upotrebe dodatnih izvora toplote, odnosno stavljanje pacijenta u toplo sanitetsko vozilo,
umotavanje u ćebad i sprečavanje strujanja vazduha. Aktivno zagrevanje obuhvata dodatnu
toplotu koja se direktno prenosi na površinu tela pacijenta. To podrazumeva upotrebu tople
ćebadi, stavljanje nekih zagrejanih predmeta ili termofora na prepone, ispod pazuha i na
potiljak. Treba voditi računa da se ispod zagrejanog predmeta ili termofora prvo stavi peškir
ili zavoj da se ne bi stvorile opekotine.
Bolesnikovo stanje treba pažljivo monitorovati i to pre svega EKG monitorom i
pulsnim oksimetrom. Važno je napomenuti da u stanjima duboke hipotermije nije dozvoljeno
uzimanje stimulanasa (npr. vrela kafa, čaj, čokolada) ili alkohol, kao što je i zabranjeno trljati
ili masirati ekstremitete.
5. LOKALNA HIPOTERMIJA
Promrzline su lokalna oštećenja tkiva. Promrzline nastaju kada se neki deo tela (npr.
nos, uši, obrazi, brada, ruke, stopala) izloži dugoj ili intenzivnoj hladnoći. Hladnoća
prouzrokuje skupljanje krvnih sudova u tom delu tela, smanjujući cirkulaciju u zahvaćenim
zonama. Na tim delovima tela formiraju se kristali leda koji prouzrokuju oštećenje i uništenje
ćelija kutisa i potkožnog tkiva, a u izvesnim slučajevima bivaju zahvaćene i dublje strukture.
Generalizovana hipotermija često ide sa promrzlinama.
Predisponirajući faktori za nastanak promrzlina su strah, iscrpljenost, dehidracija,
pušenje (nikotin prouzrokuje sužavanje perifernih krvnih sudova), a ugroženiji su pacijenti sa
dijabetesom, pacijenti pod sedativima, sa bolestima srca ili krvnih sudova i sa ranijim
oštećenjima tkiva iz drugih razloga.
Nastanku promrzlina takode pogoduju ambijentalna temperatura, intenzivno strujanje
hladnog vazduha (vetar) , dužina izloženosti hladnoći, tesna odeća (tesne rukavice, tesna ili
čvrsto zašnirana obuća), zatim da li je pacijent mokar i da li je bio u direktnom kontaktu sa
hladnim predmetima.
5.1. Klinička slika
Klinička slika površinskih promrzlina karakteriše se sledećim znacima:  na izloženoj površini prvo se javlja crvenilo i zapaljenje;  površina zatim postaje siva ili bela i nastavlja da se hladi;  kada se koža pritisne ne vraća se normalna boja;  senzacija i osećaj se gube na tom mestu;  koža ispod promrzline ostaje meka;  ukoliko se pacijent zagreje, na mestu promrzline oseća golicanje ili kao da to mesto
„gori”;  sledeći osećaj je „bockanje” ispod kože dok se mesto zagreva i cirkulacija se
poboljšava.
Klinička slika dubokih promrzlina karakteriše se sledećim znacima:  beličasta boja kože, koja prelazi u voštanu;  smrznuto mesto je kruto i tvrdo na dodi;,  bolesnik se žali na bol pečenja, posle koga dolazi osećaj toplote, a zatim obamrlost;  može doći do pojave otoka;  može doći do pojave plikova (obično se javljaju za 1-7 dana);  ukoliko se promrzlo mesto delimično zagreje, koža izgleda kao da bukti, a promrzlo
mesto je purpurno crveno, bledo, šareno ili cijanotično.
5.2. Terapija
Prvi pristup bolesniku sa promrzlinama svodi se na opšte i lokalne mere. Od opštih
mera najvažnije je bolesnika udaljiti sa mesta na kojem se desila promrzlina i dati mu
kiseonik preko kiseonične maske. Od lokalnih mera prvo treba zaštititi promrzlo mesto od
daljih povreda, nežno skinuti nakit ili mokru ili tesnu odeću (ako je odeća smrznuta i
prilepljena za kožu ostaviti je), imobilisati promrzli ekstremitet i umotati ga meko, bez
stezanja, pokriti promrzlo mesto suvim sterilnim zavojem ili odećom. Važno je napomenuti
da se to mesto ne sme trljati ili masirati.
Ukoliko je reč o dubokoj promrzlini, tada treba pokriti promrzlo mesto suvim
sterilnim zavojem ili odećom, a nikako ne oštetiti plikove, ne trljati ili masirati promrzlo
mesto, ne zagrevati ga ili grejati, ne dozvoliti pacijentu da hoda ako se mora dugo čekati na
transport ili u toku dugog transporta. Zatim, nikada ne treba započinjati zagrevanje ukoliko
postoji rizik od ponovnog smrzavanja.
U toku zagrevanja može se očekivati da će pacijent osetiti intenzivan bol i da se zbog
toga žali. Smrznutim mestom mora se manipulisati nežno. Smrznuto mesto treba potopiti u
toplu kupku. Važno je napomenuti da se ne koristite suvi izvori toplote (npr. zagrejani
predmeti) jer je njih mnogo teže kontrolisati, a mogu da izazovu opečenost tkiva, pogotovu
što bolesnik u smrznutom delu tela ima smanjenu senzitivnost na toplotne draži. Pri
zagrevanju treba stalno kontrolisati temperaturu vode da se ne ohladi. Voda se konstantno
meša oko promrzlog dela tela, da bi se toplota ravnomerno rasprostirala.
Nastavlja se sa zagrevanjem sve dok promrzli deo tela ne postane mek i dok mu se ne
vrati boja i osećaj. Po završenom tretmanu u toploj kupki, deo tela sa promrzlinom se nežno
osuši „tapkanjem”. Promrzlo mesto se previje suvim sterilnim zavojima.
Ukoliko je promrzla ruka ili stopalo, tada se stavi sterilan zavoj između prstiju,
podigne se ekstremitet da bi se smanjilo oticanje i zaštiti se zagrejani deo tela od ponovnog
smrzavanja.
U sanitetskom vozilu bolesnik mora da je stalno pod monitorskom kontrolom.
7. ZAKLJUČAK
Hipotermijom se naziva smanjenje telesne temperature ispod 35 °C. Uzrokovano je
dugim izlaganjem niskim temperaturama okoline, pri čemu je gubitak telesne temperature
veći od njene proizvodnje u telu. Češće se događa kod starijih sa komorbiditetom, siromašnih,
beskućnika, alkoholičara i osoba koje koriste lekove poput barbiturata, benzodiazepina i
tricikličnih antidepresiva. Razlikujemo blagu (35 – 32 °C), umerenu (32 – 27 °C) i duboku
(ispod 27 °C) hipotermiju, koje su uglavnom praćene promrzlinama. Tokom hipotermije
dešava se veliki broj patofizioloških promene na KVS, respiratornom sistemu,
gastrointestinalnom sistemu, neuromuskularnom sistemu, metabolički i elektrolitski disbalans.
LITERATURA
1. Gajanin R.; Tatić V.; Budakov P. (2010) Patologija za studente zdravstvene nege
2. Đaja I. (2001) Hipotermija
3. https://www.medicalnewstoday.com/articles/182197 pristupljeno 04.05.2021