+381607237853 akademija.purity@gmail.com

HIPOFIZE MOZGA

SEMINARSKI RAD

 

HIPOFIZE MOZGA

 

 

SADŽAJ:

 

Contents

UVOD………………………………………………………………………………………………………………..3

1.POLOŽAJ HIPOFIZE……………………………………………………………………………………..4

1.1.HORMON RASTA………………………………………………………………………………………5

2. BOLESTI PREDNJEG REŽNJA HIPOFIZE……………………………………………………7

2.1.Hipofunkcija……………………………………………………………………………………………….7

2.2. Hiperfunkcija……………………………………………………………………………………………..9

3.AKROMEGALIJA I GIGANTIZAM (Acromegalia, Gigantismus)…………….10

3.2. Gigantizam……………………………………………………………………………………………….14

ZAKLJUČAK……………………………………………………………………………………………………..17

LITERATURA……………………………………………………………………………………………………..18

 

 

 

UVOD

 

Hipofiza je mala endokrina žlezda na bazi mozga, u koštanom udubljenju nazvanom sella turcica (“tursko sedlo”). Hipofiza luči hormone pod dejstvom hormona hipotalamusa, sa kojim je i spojena preko pituitarne peteljke, zatim autonomnog nervnog sistema i povratne sprege endokrinih žlezda na koje deluje. Nekada je hipofiza nazivana “gazdom” u endokrinom sistemu, upravo zbog toga što mnogobrojni hormoni koji u njoj nastaju, regulišući rad drugih endokrinih žlezda, utiču na veliki broj raznovrsnih fizioloških procesa. Danas, kada je otkriveno da rad hipofize zavisi od hormona koji do nje dospevaju iz hipotalamusa, ne može se više upotrebljavati ovaj epitet. Neki naučnici su čak skloni da hipofizu sada zovu “slugom” hipotalamusa, potencirajući time značaj signala koji dolaze iz mozga i preko hipotalamusa regulišu rad hipofize. Međutim, imajući u vidu da neke endokrine žlezde uopšte ne stoje pod regulatornom ulogom ni hipotalamusa ni hipofize, nije pravilno upotrebljavati nijedan od pomenutih epiteta.

 

1.POLOŽAJ HIPOFIZE

 

Hipofiza proizvodi mnoge hormone i upravlja radom svih drugih žlezda. Nalazi se sa donje strane mozga i ona je žlezda sa unutrašnjim izlučivanjem.

Građena je od tri temeljna dela, prednjeg, srednjeg i zadnjeg režnja koji se razlikuju po svom razvoju, građi i funkciji:

-Prednji režanj (adenohipofiza) izvor je hormona rasta, prolaktina, folikul stimulirajućeg hormona, luteinizirajućeg hormona, tirotropina, adrenokortikotropnog hormona (ACTH)

-Srednji režanj (pars intermedia), izlučuje melanocit-stimulirajući hormon(MSH),

-Zadnji režanj, (neurohipofiza), izlučuje oksitocin i antidiuretski hormon (vazopresin).

Prema svom položaju najzaštićeniji je deo tela. Velika je oko 1 cm i teška oko 0,5 grama. Deluje na rast tijela, krvni pritisak, rad bubgrega, promet materija. Hipofiza usklađuje rad drugih žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Takođe je zovu i Glavnom ili centralnom žlezdom.

Ako hipofiza u detinjstvu neke osobe luči previše hormona rasta, ta osoba će imati giganski (divovski) rast. U suprotnom slučaju, ako ne luči dovoljno hormona, tada će se ta osoba razviti u patuljka, tj. imaće patuljasti rast.

 

1.1.HORMON RASTA

 

Hormon rasta se sekretuje iz somatotropnih ćelija prednjeg režnja hipofize i predstavlja veliki polipeptid sastavljen iz 191 aminokiseline. Cirkuliše u više oblika, a poseban oblik hormona rasta je izolovan iz placente. Kod svih sisara, pa i čoveka, hormon rasta se luči pulsatilno. Tokom dana hormon rasta je praktično nemerljiv, osim u 3-5 pulseva vezanih za obroke, stres, fizičku aktivnost.

Lučenje hormona rasta je najveće tokom sna. Pulsatilni način lučenja hormona rasta obezbeđuje normalne metaboličke procese u organizmu, kao i normalan rast. Normalan rast zavisi od mehanizama aktivacije gena za sintezu hormona rasta u somatotropnim ćelijama. Neuronalna mreža uključena u regulaciju sekrecije hormona rasta obuhvata noradreneregični i holinergični sisitem koji regulišu dva antagonistična neurohormonalna sistema hipotalamusa: GH-releasing hormone (GHRH) i somatostatin (SRIH).

Poluživot hormona rasta je 20 minuta. Sekrecija hormona rasta najveća je u pubertetu, a starenjem se smanjuje. Faktori odgovorni za ostvarivanje rasta sintetišu se pod uticajem hormona rasta u jetri, i označeni su kao IGF-I i IGF-II (insulin sl. faktori rasta). Naziv potiče od sličnosti ovih hormona sa proinsulinom.

Pored jetre, ovi hormoni se sintetišu i u drugim tkivima (bubregu, srčanom mišiću, plućima, kostima, gonadama) ne samo pod uticajem hormona rasta, nego i drugih hormona. Posle sinteze u jetri i sekrecije, IGF se vezuju za proteinske nosače (binding proteins-BPs) označene brojevima od 1 do 6. Pod uticajem hormona rasta, IGF-I vezuje se za IGF BP3. Uloga IGFBP3  je da dopremi IGF-I do mesta delovanja, npr. Epifizne hrskavice.

IGF-I je veoma visok u prenatalnom životu, kada je pod kontrolom placentalnih hormona. Posle rođenja deteta nivo IGF-I opada, a potom postepeno raste do osme ili desete godine života. IGF-I zavisi od nutritivnog statusa organizma.

U uslovima pothranjenosti IGF-I je nizak i rast se zaustavlja. U pubertetu dolazi do skoka IGF-a što korelira sa ubrzanim rastom u tom životnom dobu. Ne postoji idealna korelacija između hormona rasta i IGF-I, što znači da se rast može ostvariti i bez IGF-I, direktnim dejstvom hormona rasta na odgovarajuća tkiva i generisanjem lokalnih tkivnih IGF-ova.

Hormon rasta je anabolični hormon koji zajedno sa IGF-I dovodi do povećane sinteze proteina u mišićnim ćelijama. Takođe, hormon rasta stimuliše sekreciju drugog anaboličkog hormona, insulina. Iako podstiče sekreciju insulin, u perifernim tkivima hormon rasta deluje antagonistično insulinu, tj. sprečava preuzimanje glukoze u tkivu. U slučaju viška sekrecije hormona rasta, dolazi do smanjenja osetljivosti na delovanje insulin (insulinska rezistencija), a u slučaju manjka sekrecije hormona rasta, utvrđena je povećana osjetljivost insulina (insulinska senzitivnost).

Hipoglikemija je snažan stimulans za oslobađanje hormona rasta (ITT-insulin tolerance test), dok glukoza data oralno (OGTT) suprimuje sekreciju hormona rasta.

Nutritivni status određuje odgovor hormona rasta na razne stimulanse, tako da je u gojaznosti odgovor hormona rasta na razne stimulanse oslabljen, za razliku od pothranjenosti gde je odgovor hormona rasta na stimulanse preteran. Drugi stimulansi za sekreciju hormona rasta su: GHRH, arginig, GHRP(growth hormone-releasing peptide, sintetski heksapeptidi koji deluju preko sopstvenih receptora) i akutno dati glikokortikoidi.

 

2. BOLESTI PREDNJEG REŽNJA HIPOFIZE

 

2.1.Hipofunkcija

 

Smanjeno lučenje hormona hipofize može biti generalizovano, pa se govori o hipopituitarizmu ili može biti uzrokovano manjkom jednog ili više hormona hipofize.

Generalizirani hipopituitarizam je sindrom endokrinog manjka zbog delimičnog ili potpunog gubitka funkcije prednjeg režnja hipofize. Uzroci mogu biti različiti, od razvoja tumora hipofize, preko upalnih i autoimunih procesa do idiopatskog (nepoznatog uzroka) manjka hormona hipofize. Simptomi i znakovi hipopituitarizma odgovaraju osnovnoj bolesti kao i simptomima i znakovima koji idu uz nedostatak određenog hormona hipofize.

Početak bolesti može biti nagao i dramatičan, ali kako obično ide postepeno, bolest ne prepoznaje odmah. Obično se navodi da prvo dolazi do smanjivanja gonadotropnih hormona(spolni hormoni), zatim nastaje poremećaj i gubitak hormona rasta(HR), a na kraju se smanjuju tireotropin (TSH) i adrenokortikotropni hormon (ACTH). Generalizirani nedostatak hormona hipofize mora se dokazati pre nego što se bolesnik počne doživotno lečiti hormonskim nadomescima. Potrebno je pronaći simptome nedostatka hormona ili morfološke promene (u strukturi) hipofize. Kod odraslih manjak HR-a obično ne uzrokuje simptome koji bi bili klinički prepoznatljivi. Manjak TSH-a rezultat je razvojem hipotireoze, oslabljenom funkcijom štitne žlezde, a manjak ACTH-a uzrokuje hipofunkciju nadbubrežne žlezde, što se spaja sa umorom, sniženim krvnim pritiskom, infekcijama i nepodnošenjem stresa.

Izolirani manjak hormona hipofize obično se otkrije u detinjstvu ili u mladosti zbog zastoja u rastu ili kašnjenja u polnom sazrevanju.

Dijagnoza za dijagnosticiranje adenoma metode izbora su CT (kompijuterska tomografija) i MR (magnetska rezonanca). Ocena funkcije štitnjače određuje se radioimunološkom metodom, a sve razine hormona trebaju biti snižene; tiroksin (T4), triodtironin (T4), i TSH. Ako je povišen TSH, primarni je poremećaj u štitnjači. Test inzulinske tolerancije koristi se za određivanje rezerve ACTH-a.

Što se tiče lečenja, u svakom slučaju potrebna je nadoknada hormona koji se nedovoljno izlučuju zbog oslabljene funkcije ciljnih žlezda pod kontrolom hipofize.

Ako se hipopituitarizam pojavio zbog tumora, specifično lečenje je usmereno prema uklanjanju tumora, hirurškim putem ili suzbijanjem lekovima (bromokriptin), i naravno potrebno je nadoknadi hormon ciljnih žlezda koje su u hipofunkciji.

 

2.2. Hiperfunkcija

 

Prekomerno izlučivanje hormona hipofize naziva se hiperpituitarizam, a najčešći hormoni koji se pritom prekomerno luče su hormon rasta, prolaktin i ACTH. Povećano lučenje HR-a rezultat je uglavnom pojava gigantizma i akromegalije, a najčešće je uzrokovano postojanjem adenoma tj.žlezdanih tumora, odgovarajućih stanica hipofize.

Višak hormona rasta može se javiti u bilo koje doba, ali najčešće se javlja između 30. i 50. godine života. Ako se prekomerno izlučivanje javi u detinjstvu pre potpunog zatvaranja epifiza (delova kostiju važnih za rast) nastaje pituitarni gigantizam, prekomerni rast. Ako se povećani HR pojavi nakon zatvaranja epifiza, nastaju grube crte lica, zadebljanje šaka i stopala, što su prvi znaci bolesti a naziva se akromegalija. Javljaju se i drugi simptomi kao što su dlakavost, grublja i tamnija koža, neubičajeno znojenje, te preterani rast donje čeljusti (mandibule)- prognatizam.

Dijagnoza se postavlja se utvrđivanjem prekomernioh HR-a u serumu, takođe i rendgenogramom šaka koji pokazuje zadebljanje. U lečenju se preporučuje odstranjivanje tumora operacijom ili zračenjem, a ako to nije moguće ili nije delotvorno, preporučuje se terapija lekovima.

Liječenje zavisi od veličine prolaktinoma i simptoma, pa se može koristiti bromokriptin ili se uputiti hirurškom zahvatu. Potrebno je pacijenta u svakom slučaju držati pod nadzorom.

 

3.AKROMEGALIJA I GIGANTIZAM (Acromegalia, Gigantismus)

 

3.1.Akromegalija

Akromegalija je hronična bolest koja nastaje kao posledica viška sekrecije hormona rasta kod odraslih osoba. Najviše ugrožava zglobni sistem i meka tkiva. Ova bolest smanjuje životni vek bolesnika zbog povećanog kardiovaskularnog mortaliteta. Zbog komplikacija, neophodno je rano otkrivanje i ozbiljno lečenje bolesti. Prevalencija bolesti je 50-70 na milion, a incidencija 3-4 slučaja miliona godišnje.

Patogeneza – U 99% slučajeva radi se o adenomu somatotropnih ćelija hipofize koji sekretuje hormon rasta. Osnovno pitanje je da li je primarni poremećaj u hipofizi, ili u hipotalamusnoj kontroli somatotropne ćelije. Tumori hipofize su monoklonalni, dakle nastaju klonalnom ekspanzijom jedne neoplastične ćelije. Mutacija u neoplastičnoj ćeliji može dovesti do stimulacije rasta tumora (aktivacije onkogena – ćelijski faktor rasta), ili inaktivacije inhibitora rasta (supresor gena) u ćeliji.

U 1%  slučajeva akromegalija može biti posledica ektopične sekrecije GHRH (growth hormone releasing hormone) iz tumora pankreasa, karcinoida pluća, dojke, medularnog karcinoma štitaste žlezde i karcinoma timusa. Tada se u hipofizi viđa GHRH-zavisna hiperplazija somatotropnih ćelija, što radiološkim ispitivanjima imponuje kao adenom.

Dijagnoza ektopične akromegalije se postavlja merenjem nivoa GHRH u krvi i nalazom tumora koji sekretuje GHRH.

Klinički simptomi u akromegaliji nastaju veoma postepeno. Veći i agresivniji tumori viđaju se kod bolesnika mlađih od 55 godina. Klinički znaci su: gruba koža lica, izraženi nabori iznad očiju (uvećani frontalni sinusi), uvećan nos, usne, razmaknuti zubi (hipertrofija gingiva), izbačena donja vilica (prognatija) i uvećan jezik (makroglosija). Dolazi do uvećanja šaka (menja se prstenje) i stopala (treba veći broj cipela) tj. akralnih djelova tijela, po čemu je bolest dobila ime. Znojenje je pojačano zbog hipertrofije znojnih žlezda.

Bolesnici se žale na bolove u zglobovima kolena, kuka i kičme (prerana degenerativna artropija), na glavobolju, mišićnu slabost, parestezije i nesanicu. Akromegalici imaju primarnu kardiomegaliju, hipertenziju(35%) i diabetes mellitus (15-30%). Često se javlja uvećanje štitaste žlezde, a hipertireoza nastaje u 3-5% bolesnika. Pošto se klinički simptomi i znaci sporo razvijaju, dijagnoza se kasno postavlja, prosečno za oko 6,5 godina od početka bolesti. Bolest se može prepoznati upoređivanjem serije fotografija nastalih više godina unazad.

Pošto se hormon rasta luči pulsatilno potrebno je uzeti najmanje 4 bazna uzorka hormona rasta u toku dana, kao i jedan uzorak za IGF-I i IGFBP3.  Poluživot IGF-I traje nekoliko sati (veoma je stabilan zbog svoje veze sa BP), pa jedna vrednost IGF-I može biti odraz sekrecije hormona rasta za 24 sata. IGFBP3  je takođe  osetljivi marker viška sekrecije hormona rasta. Zbog pulsatilne sekrecije hormona rasta, neophodno je uraditi i supresioni test sa oralnom glukozom (OGTT).

Glukoza kod zdravih osoba suprimuje hormone rasta na manje od 1-2 mU/L, što nije slučaj u akromegaliji. U akromegaliji može čak doći do paradoksalnog rasta nivoa hormona rasta, ali ovaj nalaz nije specifičan za akromegaliju, već se javlja i u anoreksiji, nervozi, bubrežnoj i jetrinoj insuficijenciji.

Radiološka dijagnoza tumora hipofize se postavlja CT-om sa kontrastom ili NMR-om.

Ciljevi lečenja akromegalije su:

1) normalizacija hormona rasta i IGF-I u krvi sa regresijom kliničke slike;

2) uklanjanje tumora;

3) očuvanje rezerve drugih hormona prednjeg režnja hipofize.

Što se tiče hirurškog lečenja akromegalije to ustvari predstavlja transfenoidalna operaciju. Uspeh operacije zavisi od veličine tumora. Kod mikroadenoma potpuno izlečenje se viđa kod 60-70%  operisanih bolesnika, a kod makroadenoma u manje od 35%  operisanih.

Kod bolesnika kod kojih postoji kontraindikacija za hiruršku intervenciju ili kod kojih hirurška terapija nije dovela do izlečenja, u obzir dolazi zračna terapija. Zračna terapija se sprovodi kao u prolaktinomima. Normalizacija nivoa hormona rasta se postiže kod 50%  zračenih osoba, u periodu od 10 godina.

Medikamentna terapija se primjenjuje kod bolesnika kod kojih je kontraindikovana hirurška i zračna terapija, i kod onih kod kojih oba vida lečenja nisu dali željeni rezultat, ili čak kod veoma starih osoba. Ova terapija je korisna u periodu kada se čeka destvo zračne terapije (više godina).

Neželjeni efekti liječenja hirurškom terapijom jesu da može doći do mehaničkog oštećenja prednjeg režnja hipofize, kao i pojave diabetes insipidusa (deficit vasopresina). Nazolikvoreja i meningitis su retke komplikacije. Terapija zračenjem dovodi do insuficiencije drugih tropnih hormona hipofize i ima za posledicu hipopituitarizam u 50% bolesnika, za period od 10 godina.

 

3.2. Gigantizam

 

Gigantizam predstavlja pojavu ekstremno velikog rasta u vremenu kada su zone koštanog rasta još uvek otvorene (period detinjstva i adolecencije), što za posledicu ima telesnu visinu iznad prosečne za uzrast i pol.

Najčešće do gigantizma dolazi zbog dejstva prekomerne količine hormona rasta koji luči hipofiza, žlezda smeštena na bazi mozga. Treba razlikovati gigantizam od akromegalije, jer akromegalija nastaje kada je rast već završen (nakon perioda adolescencije) i dolazi do uvećanja šaka i stopala, koštanog grebena, čela, nosa, kao i uvećanja mekih tkiva i unutrašnjih organa sa brojnim poremećajima njihovog normalnog funkcionisanja.

Do prekomerne sekrecije hormona rasta (somatotropina) može doći zbog njegovog većeg lučenja iz hipofize, ili zbog većeg lučenja hormona koji oslobadja hormon rasta iz hipotalamusa (znatno ređa pojava). U najvećem broju slučajeva do pojave gigantizma dolazi zbog adenoma (benigni tumori) hipofize, ili hiperplazije tkiva hipofize. Najređe, do pojave gigantizma dolazi zbog tumora na drugim lokalizacijama koji sekretuje hormon rasta (somatotropni sekretujući tumori).

Statistički podaci pokazuju da se gigantzam javlja veoma retko, znatno ređe od akromegalije, koja se javlja na 3-4 osobe od milion ljudi, ali ne postoje tačni podaci o ukupnom broju slučajeva gigantizma na godišnjem nivou.

Klinička slika je dovoljna za postavljanje dijagnoze gigantizma. Objektivni pregled se vrši da bi se ustanovile eventualne promene na unutrašnjim organima. Vrše se laboratorijska merenja nivoa hormona rasta (ne može se samo meriti nivo hormona rasta, jer se on luči u talasima, već se meri serumski IGF i IGFBP , supstance za koje se vezuje ovaj hormon).

Skener i magnetna rezonanca se vrše kako bi se ustanovilo, ili isključilo postojanje adenoma hipofize.

Ako je dijagnoza postavljena pre završenog rasta, dolazi u obzir primena somatostatina (otkreotid) koji pokazuje suprotan efekat hormonu rasta.

Često se praktikuje se i hirurška resekcija tumora transfenoidalnim pristupom (kroz sfenoidalni sinus na krovu nosne duplje, ulazi se u tursko sedlo, strukturu koja sadrži hipofizu).

Ukoliko hirurški zahvat ne urodi plodom, dolazi u obzir i radijaciona terapija. Za prevremeno zatvaranje epifizealnih hrskavica, mogu se koristiti androgeni, čime ukupna visina ne dostiže svoj pun potencijal.

ZAKLJUČAK

 

Hipofiza je najznačajnija endokrina žlezda. Prvi režanj hipofize je izvor hormona rasta. Hormon rasta je polipeptidni hormon koji stimuliše rast, ćelijsku reprodukciju i regeneraciju.

Hronična bolest koja nastaje kao posledica viška sekrecije hormona rasta kod odraslih osoba naziva se Akromegalija. Zbog komplikacija, neophodno je rano otkrivanje i lečenje ove bolesti.

Zbog pulsatilne sekrecije hormona rasta, neophodno je uraditi i supresioni test sa oralnom glikozom (OGTT). Ciljevi lečenja akromegalije su: 1) normalizacija hormona rasta i IGF-I u krvi sa regresijom kliničke slike; 2) uklanjanje tumora;

3) očuvanje rezerve drugih hormona prednjeg režnja hipofize. Prvu liniju u lečenju akromegalije predstavlja transfenoidalna operacija. Medikamentna terapija se primjenjuje u bolesnika kod kojih je kontraindikovana hirurška i zračna terapija.

Veoma slicno oboljenje jeste Gigantizam. Ali treba razlikovati gigantizam od akromegalije, jer akromegalija nastaje kada je rast već završen (nakon perioda adolescencije) i dolazi do uvećanja šaka i stopala, koštanog grebena, čela, nosa, kao i uvećanja mekih tkiva i unutrašnjih organa sa brojnim poremećajima njihovog normalnog funkcionisanja.

 

LITERATURA

 

1. S.Stefanović: Katedra interne medicine medicinskog fakulteta u Beogradu,“INTERNA MEDICINA“,1982.,str.638-652.

2. D.Manojlović: ,“INTERNA MEDICINA I“.

3. B.Šljivić: “Deskriptivna i topografska anatomija“,Beograd,1989. str. 137

 

Mrežne stranice:

 

  1. http://www.panaceapoliklinika.com/hipofiza.php
  2. http://www.msd-prirucnici.placebo.hr/msd-za-, pacijente/hormonski-poremecaji/poremecaji-hipofize,
  3. https://zonamedicine.com/hormoni-hipofize/,
  4. https://www.pharmamedica.rs/endokrinologija/akromegalija-simptomi-dijagnostika-i-terapijske-opcije/ ,
  5. https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Gigantizamm,

 

 

Seminarski rad

Predmet: Anatomija

Tema: Hipofize mozga

Mentor: Prof. Matović Olivera

Student: Jovanović Jovana

Beograd, decembar 2019.

 

 

 

 

 

POSTANI I TI ESTETIČAR - KOZMETIČAR

VIDI OVDE

Više informacija na telefon 0607237853