DIPLOMSKI RAD

 

 

Mezoporacija u tretiranju kontaktnog alergijskog dermatitisa kože lica i šaka

 

Mentor:                                                                             Student:

prof. dr. Svetlana Grubor                                                  Jelena Rebić

1.                                                                              indeksa 24049/19

 

Beograd, 2022.

 

MEZOPORACIJA U TRETIRANJU KONTAKTNOG ALERGIJSKOG DERMATITISA KOŽE LICA I ŠAKA

Sažetak

 

Mezoporacija je mezoterapija bez igle, savremena, neinvazivna, klinički testirana i bezbedna metoda za negu lica i tela. Mezoporacijom se vrši unos aktivnih i visokomolekularnih sastojaka u dublje slojeve kože a ova metoda u potpunosti zamenjuje upotrebu igle. Mezoporacija se zasniva na elektroporaciji i elektroosmozi čime se stvaraju mezopore (kanalići), kroz koje se vrši unošenje bioaktivnih supstanci. Kontaktni dermatitis je uobičajeno upalno stanje kože karakterizovano eritematoznim i svrbežnim kožnim lezijama koje se javljaju nakon kontakta sa stranom supstancom. Postoje dva oblika kontaktnog dermatitisa: iritacijski i alergijski. Cilj rada je prikazati način tretiranja kontaktnog alergijskog dermatitisa kože lica uz pomoć mezoporacije. Koža lica je izrazito osetljiva te zahteva ozbiljan pristup koji ima za cilj rešavanje problematike estetske prirode i vraćanje samopouzdanja i osećaja zadovoljstva kod klijenta.

Ključne reči: mezoporacija, lice, kontaktni dermatitis, tretman, šake.

 

 

MESOPORATION IN THE TREATMENT OF CONTACT ALLERGIC DERMATITIS OF THE SKIN OF THE FACE AND HANDS

Abstrakt:

Mesoporation is needle-free mesotherapy, a modern, non-invasive, clinically tested and safe method for face and body care. Mesoporation involves introducing active and high-molecular ingredients into the deeper layers of the skin, and this method completely replaces the use of needles. Mesoporation is based on electroporation and electroosmosis, which creates mesopores (channels), through which bioactive substances are introduced. Contact dermatitis is a common inflammatory skin condition characterized by erythematous and pruritic skin lesions that occur after contact with a foreign substance. There are two forms of contact dermatitis: irritant and allergic. The aim of the paper is to show the method of treating contact allergic dermatitis of the facial skin with the help of mesoporation. Facial skin is extremely sensitive and requires a serious approach aimed at solving aesthetic problems and restoring self-confidence and a sense of satisfaction in the client.

 

Key words: mesoporation, face, contact dermatitis, treatment, hands.

 

1. Uvod………………………………………………………………………………………………………………………. 1

1.1. Predmet rada………………………………………………………………………………………………….. 2

1.2. Cilj rada………………………………………………………………………………………………………… 2

1.3. Metode rada…………………………………………………………………………………………………… 2

2. Građa i funkcija kože………………………………………………………………………………………………… 3

2.1. Epiderm………………………………………………………………………………………………………… 4

2.1.1. Keratinociti i keratinizacija…………………………………………………………………….. 4

2.1.2. Barijerna funkcija epiderma…………………………………………………………………… 7

2.1.3. Nekeratinocitne ćelije epiderma………………………………………………………………. 8

2.2. Dermoepidermalni spoj……………………………………………………………………………………. 9

2.3. Adneksa epiderma i derma…………………………………………………………………………….. 10

2.3.1. Dlaka…………………………………………………………………………………………………. 11

2.3.2. Lojne žlezde………………………………………………………………………………………… 12

2.4. Derm…………………………………………………………………………………………………………… 13

2.4.1. Organizacija derma…………………………………………………………………………….. 13

2.4.2. Kolagenska i elastična vlakna……………………………………………………………….. 14

2.4.3. Osnovna supstancija……………………………………………………………………………. 15

2.4.4. Ćelije derma……………………………………………………………………………………….. 15

2.4.5. Krvni i limfni sudovi kože……………………………………………………………………… 17

3. Kontaktni dermatitis……………………………………………………………………………………………….. 18

3.1. Etiologija……………………………………………………………………………………………………… 18

3.1.1. Nadražujući kontaktni dermatitis…………………………………………………………… 18

3.1.2. Alergijski kontaktni dermatitis……………………………………………………………….. 18

3.2. Epidemiologija……………………………………………………………………………………………… 19

3.3. Patofiziologija………………………………………………………………………………………………. 19

3.3.1. Nadražujući kontaktni dermatitis…………………………………………………………… 19

3.3.2. Alergijski kontaktni dermatitis……………………………………………………………….. 19

3.3. Histopatologija……………………………………………………………………………………………… 20

3.4. Simptomi i manifestacija………………………………………………………………………………… 20

3.5. Evaluacija…………………………………………………………………………………………………….. 22

3.6. Lečenje………………………………………………………………………………………………………… 23

3.7. Diferencijalna dijagnoza………………………………………………………………………………… 23

3.8. Prognoza……………………………………………………………………………………………………… 24

3.9. Poboljšanje rezultata zdravstvenog tima…………………………………………………………… 24

4. Mezoterapija………………………………………………………………………………………………………….. 25

4.1. Istorijski razvoj mezoterapije………………………………………………………………………….. 25

4.2. Mezoterapija- indikacije i lekovi koji se primenjuju……………………………………………. 26

4.2.1. Bol…………………………………………………………………………………………………….. 27

4.3. Neželjeni efekti…………………………………………………………………………………………….. 28

5. Mezoterapija bez igle- mezoporacija………………………………………………………………………….. 30

5.1. Tehnike unošenja molekula…………………………………………………………………………….. 32

5.2. Mezoporacija u tretiranju kontaktnog alergijskog dermatitisa kože lica………………… 33

6. Prikaz slučaja…………………………………………………………………………………………………………. 37
7. Zaključak………………………………………………………………………………………………………………. 38

Literatura………………………………………………………………………………………………………………….. 39

Popis slika…………………………………………………………………………………………………………………. 42

1. Uvod

 

Mezoterapija bez igle je potpuno neinvazivna i bezbolna metoda koja eliminiše vreme zastoja uzrokovano pilinzima srednje dubine, dermalnom iglom ili laserom. Nakon terapije klijenti vide vidljive promene. Mesoporacija, odnosno mezoterapija bez igle može popraviti akne, ožiljke od akni, ožiljke od laserskih tretmana, hiperpigmentaciju i PIH postupalne pigmentacije, dehidriranu kožu, narušenu kožnu barijeru, toksičnost, gubitak tkiva, bore, gubitak mišića, neželjene masne naslage, celulit, proširene pore, manje neravnine itd. Ova terapija je učinkovitija zbog svoje sposobnosti prodiranja proizvoda duboko u slojeve kože. Ovu tehnologiju je u Evropi uvela italijanska firma 2000. godine.

Mezoporacija je proces sa kojim molekuli mogu proći kroz lipidnu ćelijsku membranu. Pomoću ovog tretmana otvaraju se hidrofilni kanali čija je funkcija da omogući prolaz malih molekula jona u dublje slojeve kože. Mezopore se otvaraju i primaju aktivne supstance, tj.kozmetičke preparate i lekove. Najčešće se koristi u kozmetici. Mezoporacijom se unose hijaluron, kolagen, vitamin C. Ove supstance se prirodno nalaze u koži, ali starenjem se gube i koža gubi elastičnost.

Kontaktni dermatitis je upalna ekcematozna bolest kože. Uzrokuju ga hemikalije ili metalni joni koji imaju toksična delovanja bez indukovanja odgovora T-ćelija (kontaktni iritanti) ili male reaktivne hemikalije koje modifikuju proteine i podstiču urođene i adaptivne imunološke odgovore (kontaktni alergeni). Kontaktni dermatitis se deli na iritativni kontaktni dermatitis i alergijski kontaktni dermatitis. Nadražujući kontaktni dermatitis je nespecifični odgovor kože na direktno hemijsko oštećenje koje oslobađa medijatore upale pretežno iz epidermalnih ćelija, dok je alergijski kontaktni dermatitis odgođena (tip 4) reakcija preosetljivosti na egzogene kontaktne antigene.

Imunološki odgovori nastaju zbog interakcije citokina i T ćelija. U foto kontaktu, lezije alergijskog dermatitisa ograničene su na područja izložena suncu iako je alergen u kontaktu s pokrivenim područjima. Donedavno se verovalo da je alergijski kontaktni dermatitis redak, nažalost podaci pokazuju da je vrlo čest i pogađa blizu 20% djece.

Dobra vest je da se većina slučajeva kontaktnog dermatitisa samoograničava i rešava jednostavnim potpornim merama. Međutim, u nekih bolesnika poremećaj je hroničan i može značajno uticati na kvalitet života.

 

1.1. Predmet rada

Predmet rada je mezoporacija u tretiranju kontaktnog alergijskog dermatitisa kože lica i šaka.

 

1.2. Cilj rada

Cilj rada je prikazati način tretiranja kontaktnog alergijskog dermatitisa kože lica i šaka uz pomoć mezoporacije. Koža lica i šaka je izrazito osetljiva te zahteva ozbiljan pristup koji ima za cilj rešavanje problematike estetske prirode i vraćanje samopouzdanja i osećaja zadovoljstva kod klijenta.

 

1.3. Metode rada

Metode koje će biti korištene za potrebe izrade ovog rada su: metoda teorijske analize i sinteze, komparacijska metoda i deskripcijska metoda. Sva korištena literatura za izradu ovog rada je naučno utemeljena i relevantna za temu ovog rada. Literatura uključuje: knjige, časopise, naučne članke i studije slučaja.

 

 

 

2. Građa i funkcija kože

Koža je spoljašnji omotač tela i ujedno najveći organ. U ukupnoj telesnoj masi odrasle osobe učestvuje sa oko 8% (oko 4 kg) i ima površinu od posečno 2 m². Svojim položajem koža stvara barijeru prema okolini, sprečava gubitak tečnosti iz organizma i štiti telo od fizičkih, hemijskih i bioloških činilaca. Pored mehaničke zaštite, koža je senzorni organ, zahvaljujući bogatoj inervaciji i raznovrsnim receptorima, dok specifična vaskularizacija omogućava važnu ulogu u termoregulaciji. Smeštena na granici sa spoljašnjim svetom, koža je veoma važan imunski organ(Karadaglić, Pavlović, 2022).

Struktura kože je kompleksna i visoko specijalizovana. Mada je u čitavom telu u osnovi iste građe, postoje regionalne varijacije u pogledu debljine, stepena keratinizacija, broja ili odsustva dlaka, žlezda, pigmentacije, vaskularizacije i inervacije. Koža se sastoji od epitela (epidermis) i vezivnog tkiva (dermis, corium). Ispod derma je potkožno tkivo (hypodermis) s različitom količinom masnog tkiva (panniculus adiposus) koje u struktnom smislu ne pripada koži ali je s njom funkcionalno povezano (Karadaglić, Pavlović, 2022).

Slika 1. Građa kože (presek)

Izvor: Karadaglić, Pavlović, 2022.

2.1. Epiderm

 

Čini ga pločastoslojeviti epitel s keratinizacijom. Neprestano se obnavlja proliferacijom ćelija bazalnog sloja, dok izumrle ćelije otpadaju s površine (deskvamacija). Keratinizacija je zapravo proces sazrevanja, diferencijacije ćelija epiderma. Tokom pomeranja ka površini, odnosno u procesu keratinizacije, epitelne ćelije (keratinociti) menjaju oblik i fenotipske karakteristiek. Pored keratinocita, u epidermu su pigmentne ćelije (melanociti), Langerhansove dendritičke ćelije koje pripadaju imunskom sistemu i Merkelove ćelije s mehanoreceptorskom ulogom. U epidermu su i slobodni nervni završeci. Debljina epiderma i njegova slojevitost variraju u različitim regionima kože i debljina se kreće od 0,1 mm na očnim kapcima do 1,5 mm u koži dlanova i tabana(Karadaglić, Pavlović, 2022).

2.1.1. Keratinociti i keratinizacija

 

Osnovna karakteristika ovih ćelija je prisustvo snopova keratinskih filamenata (tonofilamenata) i međusobna povezanost ćelija dezmozomima. Keratinski filamenti pripadaju klasi intermedijarnih filamenata koji su prisutni u svim epitelnim ćelijama. Intermedijarni filamenti suprostavljaju se mehaničkim silama koje deluju na ćeliju i zajedno s mikrofilamentima (aktinskim filamentima) i mikrotubulima formiraju citoskelet. Keratinski filamenti sastoje se od molekula keratina- u humanim epitelnim ćelijama identifikovano je 20 tipova keratina. Pored njih, u dlakama i noktima postoje još 8 izoformi, odnosno tvrdih keratina. Molekuli keratina dele se u dve grupe: tip I ili kiseli keratini i tip II, neutralni/bazni keratini. Intermedijarni filamenti sastoje se od heterodimera jednog molekula keratina tipa I i jednog tipa II, a kombinacije različitih izoformi karakterišu različite tipove epitelnih ćelija. U keratinocitima, prisustvo specifičnih keratinskih heterodimera označava odgovarajući stepen diferencijacije(Karadaglić, Pavlović, 2022).

Intermedijarni filamenti pričvršćuju se za ćelijsku membranu i to na mestima na kojima su specifične adhezivne strukture, dezmozomi i hemidezmozomi. Na taj način stvaraju se čvrste mreže filamenata koje se suprostavljaju mehaničkim silama. Značaj keratina u održavanju strukture epiderma potvrđen je otkrićem mnogih naslednih oboljenja nastalih usled mutacije keratinskih gena. Na primer, nedostatak ekspresije K14 dovodi do nasledne bulozne epidermolize simpleks tipa. U procesu diferencijacije, od bazalnog sloja ka površini epiderma, keratinociti menjaju fenotipske karakteristike, što se ogleda u pojavi različitih morfoloških karakteristika epidermalnih slojeva. Tako se u epidermu razlikuju bazalni sloj, koji je uz bazalnu membranu i na njega se nadovezuju spinozni, granulozni i rožasti sloj(Karadaglić, Pavlović, 2022).

Bazalni sloj sadrži mitotski aktivne keratinocite, od kojih potiču ostali keratinociti. Sastoji se od jednog reda ćelija, najčešće cilindričnog oblika, koje su hemidezmozomima pričvršćene za bazalnu membranu, dok su međusobno povezane dezmozomima. Ćelije bazalnog sloja sadrže keratinske filamente sastavljene od heterodimera molekula keratina (K) 5 i K14. Među ćelijama bazalnog sloja su one koje ispoljavaju proliferativnu sposobnost, kao i postmitotički keratinociti koji ulaze u proces terminalne diferencijacije. Ćelije s proliferativnom sposobnošću obuhvataju najmanje dve populacije ćelija. Matične ćelije (10% ćelija bazalnog sloja) imaju visok stepen regenerativne sposobnosti i omogućavaju kontinuiranu obnovu epiderma. Od njih nastaju nazubljene ćelije bazalnog sloja s visokim stepenom mitotičke aktivnosti- tranzitorne amplifikujuće ćelije(Karadaglić, Pavlović, 2022).

Prolaze kroz nekoliko konsekutivnih dioba (do 5), posle čega ulaze u proces terminalne diferencijacije, odnosno daju postmitotičke keratinocite koji se pomeraju najviše u vidu sloja međusobno povezanih ćelija. Ćelijski ciklus sastoji se od nekoliko faza u odnosu na molekularne i morfološke promene u keratinocitu. Svaka ćelija u diobi ulazi u ćelijski ciklus u kojem period različitog trajanja, poznat pod nazivom G1 faza, prethodi DNK i replikaciji genoma (S faza). Posle S faze nastupa period prividne neaktivnosti (G2 faza), a zatim mitoza (M faza) u kojoj dolazi do fizičke diobe ćelije(Karadaglić, Pavlović, 2022).

U zdravom epidermu, matična ćelija deli se jedanput u 13 dana, provodeći tako većinu vremena u G1 fazi ciklusa. Sazrevanje i deskvamacija novog keratinocita u proseku traje 26 dana. U stanjima hiperproliferacije, kakvo je psorijaza, ovaj proces skraćen je na samo 4 dana(Karadaglić, Pavlović, 2022).

Spinizni sloj (stratum spinosum)- naziv sloja nastao je zbog visoke koncentracije dezmozoma i keratinskih filamenata koji ćelijama daju “šiljasti” izgled. Suprabazalni keratinociti u početnoj fazi terminalne diferencijacije su poligonalnog oblika. Superficijalne ćelije spinoznog sloja već su u odmakloj fazi diferencijacije, pločastog oblika i u citoplazmi sadrže posebne organele – lamelarne granule. Umesto kombinacije K5/K14 dimera, keratinociti ovog sloja sintetizuju K1/K10 dimere. U spinoznom sloju dezmozomi su veoma brojni. Predstavljaju međućelijske spojeve, koji sadrže dva tipa transmembranskih molekula (dezmokoline i dezmogleine) koji se u prisustvu jona kalcijuma povezuju s istim molekulima susedne ćelije(Karadaglić, Pavlović, 2022).

Na citoplazmatskoj strani dezmozoma je dezmozomska ploča koja sadrži niz proteina iz porodice plakina, na primer, dezmoplakin i plakoglobin. Keratinski filamenti povezani su s proteinima ove ploče, pa se tako, putem dezmozoma i keratinskih filamenata, postiže mehanička integracija keratinocita u čitavnom epidermu. Nasledno ili stečeno oštećenje dezmozomskih struktura dovodi do većeg broja različitih obolenja. Tako pemfigus nastaje usled stvaranja autoantitela prema sopstvenim dezmogleinima(Karadaglić, Pavlović, 2022).

Granulozni sloj (stratum granulosum)- u keratinocitima ovog sloja dominiraju keratohijalinske granule vidljive pomoću svetlosnog mikroskopa. Granule su različitog oblika i veličine, nisu ograničene membranom i sastoje se od keratina, profilagrina, lorikrina i drugih molekula koji obrazuju omotač ročastih ćelija. U keratinocitima granuloznog sloja dolazi do promena postojećih keratinskih molekula koji se delovanjem proteolitičkih enzima i fosforilacijom menjaju, tako da od K1 nastaju K2 molekuli, dok se K10 pretvara u K11(Karadaglić, Pavlović, 2022).

Jedna od osnovnih karakteristika terminalne diferencijacije keratinocita je formiranje nerastvorljivog proteinskog sloja s unutrašnje strane ćelijske membrane. Stvaranje omotača započinje u granuloznom, a završava u rožastom sloju, gde čini 10% suve supstancije. Omotač rožastih ćelija ima ulogu u odžavanju strukturnog integriteta i stvaranju epidermalne barijere prema spoljašnjoj sredini. Stvaranje ovog omotača nastaje postepeno i u ovom procesu ključnu ulogu imaju transglutaminaze, enzimi koji stvaraju unakrsne veze između komponenti omotača i tako omotač progresivno postaje deblji. Ovi proteini u početku su solubilni, a postaju nerastvorljivi delovanjem transglutaminaza u kasnijim stadijumima terminalne diferencijacije. Sa spoljašnje strane, za omotač rožastih ćelija vezuju se pomoću estarskih veza ceramidi, pa se tako stabilizuje lipidni omotač(Karadaglić, Pavlović, 2022).

U ćelijama granuloznog sloja jedro se razlaže i ovaj proces razgradnje jedra ima karakteristike apoptoze, programirane smrti ćelija. U toku apoptoze ćelija aktivno učestvuje u svom uklanjanju, sprovodeći genski regulisan program autodestrukcije. Terminalna diferencijacija keratinocita je specifičan oblik apoptoze, ali nedostaju neke od morfoloških karakteristika, kao što su fragmentacija ćelije i formiranje apoptotičnih tijela. Profilagrin, sastojak keratohijalinskih granula, defosforilacijom i proteolizom postepeno se obrađuje u filagrin u toku pretvaranja ćelija granuloznog sloja u korneocite. Lokalizacija delova profilagrina u jedru keratinocita gornjeg granuloznog sloja poklapa se s početkom fragmentacije DKN, odnosno apoptozom keratinocita(Karadaglić, Pavlović, 2022).

Rožasti sloj (Stratum corneum)- potpuno pretvaranje ćelija granuloznog sloja u korneocite prati gubitak 45-86% mase ćelija. Osnovna funkcija ovog sloja je davanje mehaničke zaštite koži i stvaranje barijere koja sprečava gubitak vode i prolazak materija iz okoline u kožu. Korneociti su spljošteni i poligonalni, veći od ostalih keratinocita epiderma. Visokomolekularni keratin stabilizovan intermolekularnim disulfidnim vezama čini oko 80 % ukupne mase ovih ćelija(Karadaglić, Pavlović, 2022).

Međućelijska kohezija ostvaruje se ostacima dezmozoma i interakcijom lipidnog omotača. Ostatak ćelijskog sadržaja otpada na filagrin i omotač rožastih ćelija. Ćelije u normalnim okolnostima ne sadrže jero, ali kod psorijaze, na primer, gde postoji nepotpuna keratinizacija (parakeratoza), ćelije zadržavaju jedro(Karadaglić, Pavlović, 2022).

2.1.2. Barijerna funkcija epiderma

Tri najvažnije uloge epiderma su zaštita organizma od prodora štetnih činilaca iz spoljašnje sredine (barijerna funkcija), sprečavanje gubitka vode i imunološki nadzor. Rožasti sloj čine gusto povezani spljošteni korneociti za čiji su spoljašnji omotač kovalentno povezani dugi lipidni lanci ceramida. Ceramidi susednih ćelija, povezani Van der Waalsovim vezama, grade kristalnu strukturu, praktično nepropusnu za vodu i hidrosolubilne supstancije. Polarne grupe na kraćim masnim kiselinama mestimično razbijaju ovu strukturu, obezbeđujući krivudave puteve za vodu i hidrosolubilne materije(Karadaglić, Pavlović, 2022).

Liposolubilne supstancije znatno lakše prodiru kroz rožasti sloj kože. Tako je epiderm slabo propustljiv za vodu, a veoma malo za jone, poput natrijuma i kalijuma. Kovalentne supstancije (glukoza, urea) takođe slabo prodiru kroz zdravi rožasti sloj, dok alifatični alkoholi imaju veći stepen penetracije. Brzina prodora neke materije kroz rožasti sloj veća je s povećanjem temperature kože (kristalna struktura ceramida postaje tečno kristalna i propustljivija), posle povrede kože, hidratacije ili dehidratacije korneocita ili oštećenja ovog sloja delovanjem deterdženata i lipidnih rastvarača(Karadaglić, Pavlović, 2022).

2.1.3. Nekeratinocitne ćelije epiderma

Keratinociti čine 85% ćelija epiderma, a, pored njih, ovde su melanociti, Merkelove ćelije i Langerhansove ćelije(Karadaglić, Pavlović, 2022).

Melanociti- su dendritične ćelije raspoređene između bazalnih keratinocita. Sadrže svetlu citoplazmu, ovalno jedro i melanozome. Telo im je okruglastog oblika, a dugački citoplazmatski produžetci pružaju se između ćelija spinoznog sloja. Na svakih 4 do 10 bazalnih keratinocita dolazi po jedan melanocit i oni čine epidermalnu mehaninsku jedinicu. U toku embrionalnog života, melanociti prekursori iz nervnog grebena migriraju u epiderm. Melanociti su jedine ćelije sposobne da sintetizuju melanin. Pored epiderma, ima ih u folikulu dlake, mrežnjači, mekoj moždanoj opni, unutrašnjem uvu i u dermu određenih delova tela. Najbrojniji su na mestima gde vezivno tkivo ispoljava određen stepen pigmentacije(Karadaglić, Pavlović, 2022).

Merkelove ćelije- su neuroendokrine ćelije epiderma i mogu da se indentifikuju elektronskom mikroskopijom na osnovu prisustva posebnih granula u citoplazmi. U njima su nađeni brojni peptidi, kao što su met-enkefalin, vazoaktivni intestinalni peptid, hromogranin A, neuronspecifična enolaza i sinaptofizin. Veruje se da su Merkelove ćelije sporoadaptirajući mehanoreceptori koji služe za prenos osećaja finog dodira. Smeštene su u bazalnom sloju epiderma i povezane s bazalnim keratinocitima pomoću dezmozoma. Merkelove ćelije kontaktiraju s proširenim terminalnim završetkom aferentnih mijelinizovanih nervnih vlakana. Neposredno prije prodora kroz bazalnu membranu nervni završetak gubi mijelinski omotač i u blizini bazalne plazmaleme Merkelove ćelije proširuje se u diskoidnu strukturu obrazujući sinapsu. Posebno su izražene na vrhovima prstiju, usnama i omotaču korena dlaka gde stvaraju specijalizovane strukture nazvane taktilni diskovi(Karadaglić, Pavlović, 2022).

Langerhansove ćelije- su dendričke ćelije smeštene u spinoznom sloju. Slično melanocitima, ni Langerhansove ćelije nemaju dezmozome, a u citoplazmi sadrže vimentinske filamente. U citoplazmi imaju karakteristične granule u vidu štapića, od kojih neke ispoljavaju bulbozno proširenje na krajevima. U središnjem delu ovih granula, nazvane Birbeckove, uočava se prugasta linija. Langerhansove ćelije pripadaju porodici profesionalnih antigen-prezentujućih ćelija. Potiču od matičnih ćelija koštane srži, a direktni prekursori u krvi su među ćelijama koje na membrani iskazuju CD34 antigen. Langerhansove ćelije mogu iz epiderma da migriraju u derm i dalje, limfnim sudovima, do regionalnih limfnih čvorova. Na membrani Langerhansove ćelije iskazuju Fe i C3 receptore, CD1a, CD4, CD45, S100 i HLA-DR molekule(Karadaglić, Pavlović, 2022).

2.2. Dermoepidermalni spoj

Epiderm je čvrsto povezan s dermom pomoću dermoepidermalnog spoja koji predstavlja zonu bazalne membrane. Ovu zonu histološki čini trakasta struktura koja je između epitela i subepitelnog tkiva i koja se broji PAS-om (perjodna kiselina- Schiff) zbog bogastva neutralnim mukopolisaharidima. Dermoepidermalni spoj uključuje citoplazmatsku membranu bazalnih keratinocita s hemidezmozomima, bazalnu laminu sa dva sloja (lamuna lucida i lamina densa) i laminu fibroretikularis, koja povezuje bazalnu laminu s vezivnim tkivom derma(Karadaglić, Pavlović, 2022).

Bazalni keratinociti povezani su s bazalnom lanimom pomoću hemidezmozoma. Na unutrašnjoj strani bazalne plazmaleme je citoplazmatski pritisak s kojim su povezani keratinski filamenti. U sastav pritiska, pored ostalih, ulaze antigen buloznog pemfigoida 1 (BPAG1 ili BP230) i plektin. Transmembranske komponente hemidezmozoma su antigen buloznog pemfigoida 2 (BPAG2 ili BP180 ili kolagen tipa XVII) i α6β4 integrin. Navedeni transmembranski proteini hemidezmozoma povezuju keratinocite za bazalnu laminu. Jedan od molekula za koji se vezuje je i lamin 5 (epiligrin). Lamin 5 zajedno s BPAG2 gradi fine filamente (ankorirajući filamenti) koji prelaze aminu lucidu i uranjaju u laminu denzu. Lamina densa je elektronski gusta traka bazalne lamine, debljine od 35 do 45 ƞm. U njoj je kolagen tipa IV, perlekan (heparin sulfat proteoglikan) u laminin 6. Ispod lamine denze nalaze se ankorirajuće fibrile čiju glavnu komponentu čine molekuli kolagena tipa VII. Kolagen tipa VII sintetizuju keratinociti i fibroblasti. Ankorirajuće fibrile vezuju se za kolagen tipa IV u lamini dezi i za molekule laminina 5 i laminina 6 s jedne strane, dok se u dermu vezuju za fibronektin i kolagen tipa I(Karadaglić, Pavlović, 2022).

Na ovaj način obrazuju se lučne strukture koje počinju i završavaju se u dermu. Pored ankorirajućih fibrila, u ovom delu derma su i elastična vlakna. Na ovaj način strukture u zoni bazalne membrane čvrsto povezuju bazalne keratinocite s bazalnom laminom, a bazalnu laminu s vlaknastim strukturama u dermu. Pored mehaničke podrške, zona bazalne membrane pospešuje adheziju, rast, diferencijaciju i migraciju bazalnih keratinocita i deluje kao polupropustljivi filter za prolazak hranjivih materija i ćelija iz derma u epiderm i obrnuto(Karadaglić, Pavlović, 2022).

 

2.3. Adneksa epiderma i derma

Dlaka, nokti, lojne i znojne žlezde potiču od epitelnih ćelija kože i razvijaju se u toku embriogeneze(Karadaglić, Pavlović, 2022).

 

2.3.1. Dlaka

Struktura vlasi deli se na stabljiku i folikul dlake. Vlas dlake je dio dlake koji je vidljiv na spoljašnjoj strani kože. Sastoji se od ćelija kutikule koje okružuju korteks, sa centralnom moždinom prisutnom u debljoj kosi. Kortikalni sloj čini glavninu strukture vlasi i sastoji se od keratina. Folikul dlake je primarna struktura za rast kose i podeljen je u tri segmenta(Yousef i sar. 2022):

• Infundibulum
• Tjesnac
• Inferiorni segment.

 

Infundibulum obuhvata dio od epidermalne invaginacije do nivoa duktalnog otvora žlezde lojnice. Isthmus je dio od otvora žlijezde lojnice do umetanja mišića arrector pili. Područje ispupčenja, gde se smatra da se matične ćelije nalaze, nalazi se između duktalnog otvora žlezde lojnice i umetanja mišića arrector pili. Inferiorni segment je rastući dio folikula i, na svojoj bazi, širi se formirajući bulbus, koji je invaginiran pramenom vaskularizovanog rastresitog vezivnog tkiva koji se naziva dermalna papila,koji aktivno proizvodi kosu. Žarulja dlake sadrži matrične ćelije koje funkcionišu kako bi pospešile rast folikula dlake, omogućujući da kosa raste duže. Dermalna papila okružena je dermalnim omotačem koji sadrži progenitorske ćelije koje deluju na regeneraciju dermalne papile i sudjeluju u celjenju rana. Ove regenerativne i proliferirajuće regije definišu ciklus dlake, koji dolazi u fazama poznatim kao anagena, katagena i telogena (rast, regresija, odmor)(Yousef i sar. 2022).

Folikul dlake se dalje histološki deli na unutrašnju ovojnicu korena i spoljašnju ovojnicu korena. Vanjska ovojnica korena obuhvata unutrašnju ovojnicu korena i nastavlja se s epidermom. Ovaj sloj sadrži multipotentne matične ćelije, melanocite i keratinocite. Melanociti su ćelije koje proizvode pigment (melanin) koje potiču iz neuralnog grebena i doprinose boji kose, a keratinociti su ćelije koje proizvode keratin.

Unutrašnji korenski omotač dalje se deli na Henleov sloj, Huxleyev sloj i kutikulu. Ovaj sloj se proteže samo do nivoa gde se lojna žlezda susreće s folikulom dlake.

• Henleyev sloj: najudaljeniji sloj sastavljen od kuboidnih ćelija u direktnom kontaktu s spoljašnjim omotačem korena
• Huxleyev sloj: drugi i srednji sloj sastavljen od dva reda spljoštenih ćelija koje sadrže zrnastu protoplazmu
• Kutikula: treći, unutrašnji sloj sastavljen od ravnih preklapajućih skvamoznih ćelija koji je kontinuiran s krajnjim spoljašnjim slojem vlakana kose (Yousef i sar. 2022).

2.3.2. Lojne žlezde

Lojne žlezde su dio pilosebacealne jedinice, a tipično postoji više žlezda lojnica po folikulu dlake. Žlezde lojnice se sastoje od režnjeva i kanala i pravih egzokrinih žlezda koje se nalaze na svim delovima kože osim na dlanovima, tabanima, usnama i vrhovima stopala. Lobule se sastoje od sebocita koji proizvode sebum, masni materijal koji podmazuje kosu i ima baktericidna i fungicidna svojstva. Ove “uljne žlezde” takođe su kategorizovane kao holokrine egzokrine žlezde, što znači da celi sebocit gubi svoju citoplazmu i umire u procesu pražnjenja svog sadržaja tokom procesa izlučivanja prema sredini žlezde u njen lumen(Yousef i sar. 2022).

Ove žlezde su kruškolikog oblika, a njihov kanal, pilosebacealni kanal, otvara se u vrat (gornju trećinu) folikula dlake. Na mikroskopiji, ove žlezde imaju penast izgled jer se sadržaj lipida slabo boji(Yousef i sar. 2022).

 

2.3.3. Ekrine i apokrine žlezde

Histološki, ekrine žlezde znojnice prisutne su u dermisu i gornjem delu hipodermisa. Postoji sekretorni dio i kanalni dio. Sekretorni dio izgleda uvijen, s epitelnim ćelijama koje se boje i svetlo (sadrže vodeni/elektrolitni materijal) i tamno (sadrže glikoproteinski materijal) na boji hematoksilinom i eozinom i kockastog su ili piramidalnog oblika. Sekretorni tubul okružen je mioepitelnim ćelijama (poput glatkih mišića) koje se skupljaju kako bi pomogle u procesu sekrecije. Mioepitelne ćelije su usmerene koso i uzdužno oko sekretornih delova tubula. Sekretorna zavojnica deli se na zavojiti segment, ravni segment koji se proteže u epidermu i intraepidermalni segment koji se pojavljuje između epitelnih ćelija. Dio izvodnog kanala nema mioepitelne ćelije i obložen je dvostrukim slojem kuboidnih ćelija koje sadrže mikrovile. Bazalne ćelije povezane su mikrovilima i sadrže neprovidne granule.

Histološki, apokrine žlezde nisu tako uvijene i nalaze se u dermisu i potkožnom masnom tkivu. Kao i ekrine žlezde, apokrine žlezde imaju dio sekretornog i ekskretornog kanala. Ove žlezde su hormonski kontrolisane i postaju aktivne u pubertetu. Sekretorni dio ima podlogu od jednostavnih kuboidnih epitelnih ćelija, a lumen je mnogo veći od lumena ekrine žlezde. Ćelije sekretornog dela variraju u veličini u zavisnosti od stadija sekrecije, a sadržaj je mirisna uljasta, žuta, viskozna sekreta. Ekskretorni dio sadrži telo i izvodni kanal koji se otvara u folikul dlake. Telo (tubulo-alveole) obloženo je kuboidnim i stupastim epitelnim ćelijama i okruženo mioepitelnim ćelijama u džepu u obliku vrećice. Obloga izvodnog kanala je jednostavan kockasti epitel.

2.4. Derm

Derm (corium) je najveći dio kožnog pokrivača i sastoji se od nepravilno raspoređenog i većim delom gustog vlaknastog vezivnog tkiva. Čini ga mreža kolagenih i elastičnih vlakana i fibrila, ćelija i vanćelijskog amorfnog matriksa sastavljenog od proteoglikana i glikoproteina. U njemu su smešteni folikuli dlaka, lojne i znojne žlezde, krvni i limfni sudovi i nervi. Derm je različite debljine u zavisnosti od regiona kože, najtanji je u predelu očnih kapaka a najdeblji na dlanovima i tabanima. Zahvaljujući gusto raspoređenim vezivnim vlaknima ima priličnu čvrstinu, ali je istovremeno fleksibilan i elastičan.

2.4.1. Organizacija derma

Derm je organizovan u vidu papilarnog i retikularnog sloja. Ova dva sloja razlikuju se na osnovu varijacija u vrsti i rasporedu vezivnih vlakana, broja ćelija, kao i na osnovu rasporeda nervnih vlakana i krvnih sudova. Papilarni sloj derma je uz epiderm, kome daje osnovnu potporu i u njemu su rastresito raspoređena vezivna vlakna manjeg prečnika. Ćelije su brojnije, a kapilari grade specifičan subpapilarni pleksus od koga se odvajaju ogranci koji se pružaju kroz dermalne papile do epiderma. Papilarni derm čvrsto je pripojen za epiderm međusobno uklopljenim ispupčenjima i udubljenjima, što se najbolje uočava na vrhovima prstiju (otisci prstiju, dermatoglifi). S druge strane, retikularni derm pretežno čine debele kolagenske fibrile međusobno povezane u snopove i zrela elastična vlakna. Fibroblasta i ostalih ćelija derma ima manje nego u papilarnom sloju.

2.4.2. Kolagenska i elastična vlakna

Kolageni spadaju u najzastupljenije proteine u ljudskom organizmu i čine 70-80% suve mase derma. To je porodica vlaknastih proteina koje u dermu luče fibroblasti. Kolagenski molekuli su dugački, rigidni i sastavljeni od tri poplipeptidna ɑ lanca koji obrazuju trostruki heliks i imaju kratke neheliksane krajeve. Postoji više od 25 različitih kolagenskih ɑ lanaca od kojih nastaje 19 različitih tipova kolagena. Biosinteza kolagena uključuje opsežne postranslacione modifikacije, a tako sintetizovani molekuli povezuju se u vanćelijskom prostoru stvarajući pravilne polimere kolagenskih fibrila dužine nekoliko stotina mikrometara. Mutacije gena koji kodiraju molekule kolagena ili enzime koji učestvuju u njihovoj obradi dovode do stvaranja neadekvatnih kolagenskih fibrila, što je osnov brojnih naslednih oboljenja (različiti tipovi osteogenesis imperfecta, Ehlers-Danlosov sindrom i dr.).

Kada se koža rastegne kolagen, zahvaljujući izdržljivosti, sprečava cepanje, a elastična vlakna izmešana s kolagenom obezbeđuju vraćanje kože u prvobitno, nerastegnuto stanje. Retikulinska vlakna su fina kolagenska vlakna smeštena u koži fetusa i oko krvnih sudova i adneksa kože odraslih. Elastična vlakna stvaraju finu mrežu kroz čitav derm, povezujući bazalnu membranu s vezivnim tkivom hipoderma. Elastična vlakna sastoje se od mikrofibrila koji čine osnov vlakana između kojih se odlažu molekuli elastina amorfnog izgleda. Mikrofibrili su sačinjeni od molekula fibrilina. Vlakna sačinjena isključivo od mikrofibrila nazivaju se oksitalanska vlakna. Deponovanjem umerene količine elastina između mikrofibrila nastaju elauninska vlakna, dok zrela elastična vlakna sadrže oko 90% molekula elastina. Defekti elastičnog tkiva uzrok su poremećaja s labavom kožom, cutis laxa i pseudoxanthoma elasticum.

2.4.3. Osnovna supstancija

Dok kolagenski molekuli pružaju otpor istezanju, potpuno različita grupa makromolekula vanćelijskog matriksa omogućava komplementarnu funkciju kolagenu pružajući otpor pritisku, a istovremeno popunjavaju međuprostore između vlakana i ćelija. Ovi makromolekul nazivaju se proteoglikanima, i čine ih proteini povezani s polianjonskim polisaharidnim molekulima, glikozaminoglikanima.

Polisaharidni lanci koji čine glikozaminoglikane sastoje se od linearno raspoređenih (do 200) disaharidnih molekula. Zbog izuzetne negativnosti molekula veoma su hidrofilni i vezuju značajnu količinu vode u matriksu. Sposobnost bubrenja molekula vezivanjem vode omogućava pružanje otpora silama pritiska. Rastvorljivi hranljivi sastojci, hormoni i druge supstancije lako difunduju kroz ovako vezanu vodu. Pored toga, proteoglikani za sebe vezuju citokine i faktore rasta obezbeđujući njihovo parakrino delovanje.

Pored glikozaminoglikana koji se povezuju u proteoglikane (hondroitin-sulfat, dermatan-sulfat, i u manjoj meri, heparin-sulfat), u koži je i hijaluronska kiselina, koja je istovremeno najveći glikozaminoglikan i vezuje za sebe proteoglikanske molekule stvarajući velike proteoglikanske agregate. Glikoproteini omogućavaju adheziju i migraciju ćelija kroz matriks, a istovremeno obezbeđuju integraciju vanćelijske mreže s citoskeletnim strukturama, i tako mogu da utiču na ekspresiju gena i fenotipske karakteristike ćelija derma.

 

2.4.4. Ćelije derma

Pored stalnih ćelija, fibroblasta, makrofaga i mastocita, u dermu su, u manjem broju, i ćelije poreklom iz krvi, posebno limfociti i drugi leukociti, čiji se broj znatno povećava u patološkim, posebno zapaljenskim stanjima. Fibroblasti su najbrojnije ćelije derma koje nastaju lokalno od mezenhimskih ćelija. Fibroblasti sintetizuju vlaknaste i amorfne komponente vanćelijskog matriksa. Posebnu subpopulaciju fibroblasta čine miofibroblasti, s izraženim kontraktilnim filamentima u citoplazmi, koji imaju posebno važnu ulogu u toku zarastanja rana.

Ćelije mononuklearno fagocitnog sistema (monociti, makrofagi, i dermalni dendrociti) potiču od matične ćelije koštane srži, od koje najprije nastaju monociti koji putem krvi migriraju u različita tkiva i organe gde se diferentuju u makrofage. Pored uloge u fagocitozi, makrofagi imaju sposobnost prezentacije antigena, a sintetizuju i luče brojne citokine kojima utiču na aktivnost drugih ćelija i ispoljavaju antitumorsko delovanje, kao i enzime kojima obavljaju remodelaciju vanćelijskog matriksa.

Dermalni dendrociti smešteni su oko krvnh sudova, uglavnom u papilarnom dermu. Razgranatog su izgleda i na membranu iskazuju faktor koagulacije XIIIa. Dermalni dendrociti inhibišu sintezu kolagena. Učestvuju u prezentaciji antigena, odnosno kontroli primarnog i sekundarnog imunskog odgovora. Mastociti su najčešće ovalnog oblika, veličine 20-30m s krupnim metahromatskim granulama koje ispunjavaju citoplazmu. Ove ćelije nastaju u koštanoj srži i putem krvi dolaze u vezivna tkiva gde se nastanjuju. Metahromatsko svojstvo granula posledica je prisustva glikozaminoglikana, heparina ili hondroitin-sulfata. Pored njih, u granulama su histamin, neutralne proteaze, hemotaktički faktori za neutrofile i eozinofile.

Funkcija mastocita najbolje je proučena u alergijskim reakcijama, kad vezivanje IgE za specifične receptore na membrani mastocita dovodi do njihove degranulacije i lokalne ili sistemske alergijske reakcije. Međutim, sadržaj granula ukazuje da u normalnim okolnostima mastociti verovatno utiču na razgradnju i obnovu okolnog matriksa. Pokazano je da mastocitna himaza učestvuje u fibrilogenezi kolagena, dovodeći do inicijalne proteolize prokolagenskih molekula.

Mastociti čoveka međusobno se razlikuju, tako da su na osnovu imunocitohemijskih karakteristika identifikovane dve različite subpopulacije. MC_tc ćelije, u koje spadaju i dermalni mastociti, sadrže od neutralnih proteaza triptazu, himazu, katepsin-G i karboksipeptidazu, i MC_t koje sadrže samo triptazu, ali ne i ostale neutralne proteaze.

Periciti su ćelije vretenastog oblika i smešteni su oko kapilara i venula. Okruženi su bazalnom laminom i u normalnom tkivu imaju oskudnu citoplazmu u kojoj se mogu identifikovati kontraktilni filamenti. Posle povrede, periciti proliferišu i imaju ulogu primitivnih mehenzimskih ćelija, koje mogu da se diferenciraju u miofibroblaste.

2.4.5. Krvni i limfni sudovi kože

Vaskularizacija kože obezbeđuje ishranu tkiva i učestvuje u regulaciji telesne temperature. Vaskularna mreža kože sastoji se od arteriola, kapilara i vena i vaskularnih struktura uključenih u termoregulaciju. Za regulisanje telesne temperature odgovorni su razgranati potkožni venski pleksusi koji mogu da zadržavaju veće količine krvi i tako zagrevaju kožu i arteriovenske anastomoze, koje arterijske sudove direktno povezuju s venskim pleksusima. Krv dospeva u kožu putem sitnih mišićnih arterija iz hipoderma.

Ove arterije u dubljim delovima derma, u blizini hipoderma grade duboki vaskularni pleksus, rete cutaneum. Iz ovog pleksusa dio arteriola spušta se prema hipodermu, a dio arteriola sprovodi krv ka površnim slojevima derma. Najveći dio arteriola iz ovog pleksusa stvara drugi pleksus, na granici između papilarnog i retikularnog derma, poznat pod imenom papilarni pleksus.

Kapilari nastali iz arteriola ovog pleksusa formiraju kapilarne petlje u papilama derma i prolaze kroz samu bazalnu membranu. Kapilari se nastavljaju venama do venskog pleksusa postavljenog direktno ispod arterijskog papilarnog pleksusa. Krv dalje otiče do dubokog venskog pleksusa. U dubljim delovima derma nalazimo arteriovenske anastomoze. U šakama, stopalima i na drugim mestima, ove arteriovenske anastomoze imaju važnu ulogu u toplotnoj regulaciji i nazivaju se glomusi. Putem autonomnog nervnog sistema menja se tonus vaskularnog korita, te se tako smanjuje ili povećava gubitak toplote.

Limfni sudovi kože dobro su razvijeni u papilarnom sloju derma i stvaraju superficijalni pleksus. Kapilari iz ovog dela odvode limfu u veće sudove koji su u retikularnom sloju derma (duboki pleksus), i koji je dalje odvode do regionalnih limfnih čvorova.

3. Kontaktni dermatitis

Kontaktni dermatitis je vrsta ekcema izazvana kontaktom s određenom supstancom. Ekcem je naziv za grupu stanja koja uzrokuju suhu i nadraženu kožu. Kontaktni dermatitis obično se poboljša ili potpuno nestane ako se identifikuje i izbegne supstanca koja uzrokuje problem. Danas je dostupan veliki broj tretmana za ublažavanje simptoma.

3.1. Etiologija

3.1.1. Nadražujući kontaktni dermatitis

Verovatnost razvoja iritativnog kontaktnog dermatitisa (iritativni kontaktni dermatitis) povećava se s trajanjem, intenzitetom i koncentracijom supstanci. Hemijski ili fizički agensi i mikrotraume mogu izazvati iritaciju kože i uzrokovati iritirajući kontaktni dermatitis. Fizički iritanti kao što su trenje, abrazije, okluzija i deterdženti poput natrijum lauril sulfata uzrokuju više iritantnog kontaktnog dermatitisa u kombinaciji nego sami (Bringam i sar. 2019., Kimyo i sar. 2019).

Činioci koji određuju ozbiljnost iritantnog kontaktnog dermatitisa uključuju količinu i koncentraciju iritansa, trajanje i učestalost izlaganja. Takođe zavisi od tipa kože, odnosno da li je debela, tanka, masna, suha, vrlo svetla, prethodno oštećena koža ili ima već postojeću sklonost atopiji. Činioci okoline poput visoke ili niske temperature i vlažnosti takođe određuju ozbiljnost.

3.1.2. Alergijski kontaktni dermatitis

Uobičajeni etiološki alergeni za alergijski kontaktni dermatitis su nikal, hrom, neomicin, formaldehid, tiomersal, mešavina mirisa, kobalt i partenijum (Shane i sar., 2019). Otrovni bršljan (Toxicodendron, prije poznat kao Rhus), u Sjedinjenim Državama, smatra se najčešćim uzrokom alergijskog kontaktnog dermatitisa (Stibich, 2000). Čak 50-70% odrasle populacije osetljivo je na otrovni bršljan ili otrovni hrast. Nakon što dođe u dodir s kožom, urushiol (alergen odgovoran za kožnu reakciju) treba pažljivo ukloniti pranjem zahvaćenog područja što je pre moguće. Studije su pokazale da je pranje običnim sapunom, npr. Dial, dovoljno i da ga treba obaviti u roku od 2 sata. Ako pacijent nije uklonio urushiol ulje sa svoje kože unutar odgovarajućeg vremenskog okvira, lokalni steroidi visoke potentnosti mogu se koristiti za smanjenje upale u ranim fazama, tj. unutar 12 sati od izlaganja (Vernon, 1990). Treba napomenuti da su lokalni steroidi niske potentnosti od male koristi, a čak ni steroidi visoke potencije ne ublažavaju značajno simptome nakon što se formiraju vezikule.

3.2. Epidemiologija

Žene, bebe, starije osobe i osobe s atopijskim tendencijama osetljivije su na iritirajući kontaktni dermatitis. Zabilježeno je da je do 80% slučajeva profesionalnog dermatitisa iritirajući kontaktni dermatitis (Zander N. I sar. 2019).  

Sve osobe su u opasnosti od razvoja alergijskog kontaktnog dermatitisa. Činioci rizika za alergijski kontaktni dermatitis uključuju dob, zanimanje i istoriju atopijskog dermatitisa. Opšti kontaktni dermatitis najčešći je kod ljudi crvene kose i svetle puti. Žene imaju veću verovatnost da će razviti kontaktni dermatitis zbog korištenja nakita i mirisa.

3.3. Patofiziologija

3.3.1. Nadražujući kontaktni dermatitis

Nastaje zbog velike upale koja proizlazi iz otpuštanja proupalnih citokina iz keratinocita, obično kao odgovor na hemijske nadražaje. Uglavnom uzrokuje poremećaj kožne barijere, promene epidermalnih ćelija i otpuštanje citokina. Nadražujuće supstance mogu se klasifikovati kao kumulativno toksične (npr. sapun za ruke koji uzrokuje iritirajući dermatitis kod bolničkog zaposlenika), subtoksične, degenerativne ili toksične (npr. izloženost fluorovodičnoj kiselini u hemijskoj fabrici).

3.3.2. Alergijski kontaktni dermatitis

Predstavlja upalu kože uzrokovanu T-ćelijama, odnosno ponavljanim izlaganjem kože haptenima kod senzibilizovane osobe. Alergijski kontaktni dermatitis ima dve faze. Faza senzibilizacije u kojoj se antigen-specifične efektorske T-ćelije indukuju u drenažnim limfnim čvorovima pomoću antigena zarobljenih kožnih dendritičnih ćelija koje migriraju iz kože. Faza izazivanja uključuje efektorske T-ćelije koje se u koži aktiviraju antigenom zarobljenim kožnim dendritskim ćelijama i proizvode različite hemijske medijatore, koji stvaraju antigen-specifičnu upalu.

Fotokontaktni dermatitis nastaje kada alergen postane iritantan u prisutnosti svetla. Kontaktna urtikarija obično se manifestuje reakcijom “vrućenja i buktinja” nakon izlaganja topikalnom sredstvu koje ga izaziva. Iako je većina slučajeva blaga, može doći do anafilaktičkih reakcija. Neki uobičajeni tipovi kontaktne urtikarije uključuju izlaganje hladnoći, dermatografiji, pritisku, fizičkoj aktivnosti, suncu, toploti i kolinergiku. Kontaktni dermatitis takođe se može pojaviti nakon izlaganja biljkama iz porodice Urticaceae.

ADK uzrokuju višestruki alergeni, a ukrštajuća preosetljivost između njih je česta. Verzije ADK obuhvataju fotoalergijski KD i sistemski izazvan AKD. Kod fotoalergijskog KD supstanca senzibilna tek nakon što podlegne strukturnoj promeni potaknutoj ultraljubičastim zračenjem. Tipični uzroci su losioni za posle brijanja, faktori za zaštitu od sunca i sulfonamidi za lokalnu primenu. Reakcije se mogu proširiti i na neizloženu kožu. U sistemski izazvanom AKD unos alergena nakon lokalne senzibilizacije uzrokuje difuzni dermatitis (npr. Oralno uzeti difenhidramin nakon senzibilizacije lokalnom primenom). Lokalni uzročnici alergijskog kontaktnog dermatitisa mogu biti iz grupe dekorativne kozmetike i preparata za negu lica.

3.3. Histopatologija

Kontaktni iritacijski dermatitis manifestuje se blagom spongiozom, nekrozom epidermalnih ćelija i neutrofilnom infiltracijom epidermisa, dok kod alergijskog kontaktnog dermatitisa dermalni upalni infiltrati pretežno sadrže limfocite i druge mononuklearne ćelije.

3.4. Simptomi i manifestacija

Simptomi iritativnog kontaktnog dermatitisa mogu uključivati žarenje, svrbež, žarenje, bol i nelagodnost, naročito na početku kliničkog toka, dok je svrbež češći kod alergijskog kontaktnog dermatitisa. Bolesnici s istorijom bolesti imaju povećani rizik od razvoja nespecifičnog dermatitisa ruku i iritativnog kontaktnog dermatitisa.

Iritativni kontaktni dermatitis i alergijski kontaktni dermatitis mogu se pojaviti s tri morfološka obrasca.

• Akutna faza : eritem, edem, curenje, kraste, osetljivost, vezikule ili pustule
• Subakutna faza : kruste, ljuskice i hiperpigmentacija
• Hronična faza: lihenifikacija.

Ruke su uobičajeno mesto kontaktnog alergijskog dermatitisa. Nikakvi patognomonični klinički znakovi i simptomi ne mogu razlikovati alergijski kontaktni dermatitis od iritativnog kontaktnog dermatitisa. Akutna iritacijska reakcija obično dostigne svoj vrhunac brzo, u roku od nekoliko minuta do nekoliko sati nakon izlaganja, a zatim počinje zaceljivati, dok kod alergijskog kontaktnog dermatitisa vreme izazivanja zavisi od karakteristika senzibilizatora, intenziteta izlaganja i nivoa osetljivosti. Lezije se obično pojavljuju 24 do 72 sata nakon izlaganja uzročniku i postižu svoj vrhunac otprilike 72 do 96 sati. Alergijski kontaktni dermatitis popravlja se sporije od iritativnog kontaktnog dermatitisa, a zatim se brže ponavlja (za nekoliko dana) kada se ponovno uspostavi izloženost.

Uobičajeni alergeni koji uzrokuju alergijski kontaktni dermatitis uključuju sledeće:

• Parafenilendiamin (PPD) prisutan u boji za kosu; čest uzrok alergijskog kontaktnog dermatitisa na temenu, licu, ušima
• Neomicin i bacitracin primenjeni na područja stazalnog dermatitisa i čireva na nogama mogu biti uzrok alergijskog kontaktnog dermatitisa na nogama i stopalima
• Lokalni neomicin i kortikosteroidi mogu dovesti do alergijskog kontaktnog dermatitisa u bolesnika s upalom vanjskog uha
• Kod žena s lichen sclerosus et atrophicus, benzokain primenjen na pruritus ani i pruritus vulvae može razviti alergijski kontaktni dermatitis
• Nikal je najčešći metal prisutan u veštačkom nakitu koji je uzrok alergijskog kontaktnog dermatitisa.

Različiti klinički obrasci alergijskog kontaktnog dermatitisa uključuju multiformni eritem, urtikarijalne papularne plakove, lihen planus, lihenoidne erupcije, purpurne petehijalne reakcije, dermalne reakcije, limfomatoidni kontaktni dermatitis, granulomatozne i pustularne reakcije, poremećaje pigmentacije ili pemfigoid.

3.5. Evaluacija

Za dijagnostikovanje kontaktnog dermatitisa važna je anamneza vezana uz zanimanje, hobije i sve lokalne ili oralne lekove. Patch testiranje se smatra zlatnim standardom u dijagnostikovanju kontaktnog alergijskog dermatitisa i koristi se za utvrđivanje tačnog uzroka. Patch test uglavnom se oslanja na princip a. hemikalije uključene u komplet za testiranje delova su hemikalije prisutne u metalima (npr. nikal), gumi, koži, formaldehidu, lanolinu, mirisima, toaletnim potrepštinama, bojama za kosu, lekovima, farmaceutskim proizvodima, hrani, piću, konzervansima i drugim aditivima. Testiranje flasterom pomaže identifikovati koje supstance mogu uzrokovati alergijsku reakciju odgođenog tipa. Proizvodi lokalnu alergijsku reakciju na malom području leđa pacijenta, gde se primenjuju razređene hemikalije (Stingeni, i sar. 2019).

Alergeni se stavljaju na Finnove komore i aplikuju na leđa. Flasteri se uklanjaju nakon 48 sati, a konačni rezultati se očitavaju 48-72 sata kasnije. Ocenjivanje reakcija dovršeno je na osnovu smernica Međunarodne grupe za istraživanje kontaktnog dermatitisa (DeKoven, 2015).

• Negativno (-)
• Nadražujuće reakcije (IR)
• Dvosmisleno / nesigurno (+/-)
• Slabo pozitivno (+)
• Jako pozitivno (++)
• Ekstremna reakcija (+++)

Kod pacijenata s alergijom na nikal, nekoliko kapi dimetilgloksima i otopina hidroksida stavlja se na aplikator od pamučnog vrha i utrlja na metalnu površinu nakita. Ako se na aplikatoru pojavi ružičasta boja, to je pozitivan test na nikal. Žene s alergijom na nikal mogu napraviti test kod kuće na nakitu na prisutnost nikla.

3.6. Lečenje

Ključ za izbegavanje je pravilna procena i otkrivanje uzročnog alergena (Soltanipoor, 2019, Nedorost, 2018).

Lokalni kortikosteroidi visoke potentnosti, npr. 0,05% krema klobetazol propionata, mogu se koristiti za smanjenje upale (Vernon, 1990). Kao opšte pravilo, kortikosteroidi visoke potentnosti ne bi se trebali koristiti na tankoj koži, npr. licu, genitalijama, intertriginoznim područjima, kako bi se izbegao rizik od atrofije kože. Za kontrolu svrbeža preporučuju se antihistaminici poput hidroksizina i cetirizina. Sistemski steroidi savetuju se u teškim slučajevima, ali ih treba postupno smanjivati kako bi se sprečili recidivi. Treba izbegavati trenje, kao i korištenje sapuna, parfema i boja. Emolijensi se koriste za hidrataciju kože. Takrolimus mast i pimekrolimus krema su imunomodulatorni lekovi koji inhibiraju kalcineurin i pomažu kod alergijskog kontaktnog dermatitisa.

3.7. Diferencijalna dijagnoza

Diferencijalna dijagnoza uključuje (Bennike, 2019):

• Asteatotični ekcem
• Sindrom kontaktne urtikarije
• Bulozni poremećaji izazvani lekovima
• Fotosenzitivnost izazvana lekovima
• Nadražujući kontaktni dermatitis
• Onikoliza
• Perioralni dermatitis
• Fitofotodermatitis
• Tinea corporis
• Prolazna akantolitička dermatoza.

3.8. Prognoza

Prognoza bolesnika s kontaktnim dermatitisom zavisi od uzroka i načina života. Izolovani slučajevi obično se reše ako se prekine izlaganje uzročniku. Oni koji se ne pridržavaju i nastavljaju nositi nakit s metalom ili su izloženi biljkama zbog načina života uopšteno imaju tendenciju hroničnog toka. Recidivi su vrlo česti. U zdravstvu je alergija na lateks vrlo čest oblik kontaktnog dermatitisa i može uticati na kliničku praksu. Stalno se bilježe slučajevi anafilaksije(Bennike, 2019).

3.9. Poboljšanje rezultata zdravstvenog tima

Kontaktni dermatitis je relativno čest poremećaj koji se susreće u kliničkoj praksi. Međutim, stanje najbolje rešava intradisciplinarni tim koji uključuje dermatologa, alergologa, pružatelja primarne zdravstvene zaštite, medicinsku sestru i lekara. Ključno je pridržavanje izbegavanja uzročnog alergena(Bennike, 2019).

Lekar bi trebao edukovati pacijenta o proizvodima koji se mogu koristiti za ublažavanje simptoma bez recepta. Za smanjenje upale mogu se koristiti lokalni kortikosteroidi. Za kontrolu svrbeža preporučuju se antihistaminici poput hidroksizina i cetirizina. Sistemski steroidi savetuju se u teškim slučajevima, ali ih treba postupno smanjivati kako bi se sprečili recidivi. Treba izbegavati trenje, kao i korištenje sapuna, parfema i boja. Emolijensi se koriste za hidrataciju kože. Takrolimus mast i pimekrolimus krema su imunomodulatorni lekovi koji inhibiraju kalcineurin i pomažu kod alergijskog kontaktnog dermatitisa(Bennike, 2019).

Medicinska sestra, lekar primarne zdravstvene zaštite i kozmetičar estetičar trebali bi edukovati pacijenta o izbegavanju uznemirujućih agenasa i održavanju neke vrste zaštite. Bolesnike treba edukovati da se kontaktni dermatitis može ponoviti ako dođe do izloženosti(Bennike, 2019).

4. Mezoterapija

Mezoterapija uključuje upotrebu višestrukih intradermalnih ili supkutanih injekcija mešavine spojeva u malim dozama, pomoću vrlo finih igala, direktno iznad/u blizini zahvaćenih mesta. Izvorno izumljena u Francuskoj za lečenje bolnih medicinskih stanja, trenutno je popularna reč u području kozmetičke dermatologije, uglavnom za uklanjanje masnih naslaga koje narušavaju oblik tela. U zavisnosti od stanju koje se leči, lekovi koji se ubrizgavaju, tehnike koje se slijede i broj uključenih sesija variraju. Šire prihvaćanje mezoterapije od strane njenih dionika verovatno je posledica činilaca kao što su jeftina oprema, relativno minimalna obuka za pružatelje usluga, smanjena potreba za dozom lekova s posledičnim minimalnim neželjenim učincima, brže ostvarenje dobrobiti, minimalna invazivnost/bol uključena i ne manje važno to je ambulantni postupak(Rotunda, 2006).

Mezoterapija ne označava lečenje bilo kog određenog stanja; ona jednostavno opisuje metodu dostave leka (Rotunda, 2006). Mezoterapija se izvodi u onim strukturama koje su izvedene iz mezoderma, a ne iz samog mezoderma budući da spomenuti prestaje postojati nakon embrionalne faze ljudskog razvoja.

Pretpostavlja se da koža deluje kao prirodni sistem s vremenskim otpuštanjem kada se lekovi ubrizgaju mezoterapijom (Kaplan, 1985). Druge prednosti koje se navode za mezoterapiju uključuju jeftinu opremu, relativno minimalnu obuku potrebnu za pružatelje usluga, brz i nerazređen doseg lekova do ciljanog područja. Znatno smanjena potreba za doziranjem lekova, brže postizanje koristi, minimalna invazivnost i bez potrebe za hospitalizacijom.

4.1. Istorijski razvoj mezoterapije

Ubadanje igle za ublažavanje bolesti ima dugu istoriju, počevši od Hipokrata (400. pr. Hr.) koji je koristio lokalnu primenu kaktusa za bolove u ramenu, Kineza koji su koristili akupunkturu (od 2000 godina) i zatim, injekcije supstanci nakon izuma šuplje igle od devetnaestog veka.

Mezoterapija je medicinska tehnika koju je 1952. godine razvio poznati francuski lekar dr. Michel Pistor za lečenje boli i vaskularnih poremećaja (Pistor, 1976, Matarasso, 2005). Pistor je odlikovan Legijom časti (Legion d’Honneur), najvišim priznanjem osobama koje se smatraju nacionalnim herojima sa značajnim postignućima u Francuskoj.

Sve je počelo kada je Pistor intravenski ubrizgao prokain za lečenje astmatičara i otkrio da se, iako se prvobitno stanje nije popravilo, pacijentov oštećeni sluh je pokazao poboljšanja. S namerom pojačanja učinka, Pistor je ubrizgavao male doze prokaina 3 do 5 mm duboko oko ciljanog područja, odnosno samog uha. Od tada su desetine gluhih pacijenata paradirale Pistoru. Međutim, primećeno je da su druga povezana stanja poput ekcema slušnog kanala, bolova u temporomandibularnom zglobu i tinitusa imala koristi (Le Coz, 2005).

Pistor je skovao pojam “mezoterapija” u svojoj prvoj objavi tehnike, u lokalnom medicinskom časopisu 1958. godine. Definisao je mezoterapiju kao tretman mezoderma (primarnog zametnog sloja koji se razvija u vezivno tkivo, mišiće i sistem krvnih sudova) pozivajući se na delovanje lokalnog prokaina na tako veliki broj tkiva (Pistor, 1979). Zato se ‘mezoterapija’ može smatrati izdankom farmakoterapije, koja je posedica slučajne manipulacije intradermalnim putem, do sada manje dobro istraženim, za lečenje medicinskih stanja.

Pistor je 1964. godine osnovao Francusko društvo za mezoterapiju i proširio tehniku na lečenje opštih medicinskih, veterinarskih i kozmetičkih stanja. Godine 1987. Francuska nacionalna medicinska akademija službeno je priznala mezoterapiju kao medicinsku specijalnost. U međuvremenu je mezoterapija postala popularna u većem delu Evrope, Južne Amerike, a u novije vreme i u SAD-u i azijskim zemljama. Pistor je umro 2003. godine.

4.2. Mezoterapija- indikacije i lekovi koji se primenjuju

Mezoterapeuti rutinski koriste lekove odobrene od strane FDA-e za upotrebu koju FDA nije pregledala (FDA, 2008). Takva upotreba izvan odobrenja od strane lekara ne tvrdi se da krši pravila FDA-e, pa čak su i sudovi smatrali da upotreba izvan propisa sama po sebi ne predstavlja nemar ili medicinski nesavesno lečenje, osim ako nije drugačije kontraindukovano ili se koristi eksperimentalno u datom stanju (Weaver, 2009).

Poput kortikosteroida, za mezoterapiju se takođe tvrdi da ima široku lepezu primene, s dokazom fotografija ‘pre i posle tretmana’, posebno u području kozmetičke dermatologije. U nastavku se raspravlja samo o trenutnim i široko korištenim indikacijama, zajedno s lekovima koji se u njima koriste.

Slika 2. Mezoterapija, pre i posle tretmana

Izvor:https://bs.vintage-celebrity.com/7744837-face-mesotherapy-before-and-after-photos-reviews

4.2.1. Bol

Dokazi o mezoterapiji u lečenju boli trenutno su dostupni na francuskom, uglavnom kao prikazi slučajeva. Mezoterapija se tradicionalno koristila za ublažavanje boli, u stanjima kao što su fibromijalgija, giht, glavobolja, neuralgija, bol u donjem delu leđa, sportske povrede (tj. uganuća, istegnuća, bursitis, tendinitis), i stomatološki zahvati (Menkes, 1990). Postupak uključuje višestruke injekcije malog volumena analgetika, tj. NSAID (obično piroksikama ili ketorolaka), koje okružuju bolno područje, npr. upaljenu tetivu. Relaksanti skeletnih mišića poput baklofena ili diazepama takođe se često primenjuju. Još jedan široko korišten lek u Francuskoj, za hronične poremećaje boli, je kalcitonin lososa (sCT) koji se već koristi u konvencionalnoj medicini kao analgetik kod bolnih poremećaja kostiju, od osteoporoze do raka (Lyritis, 2002).

U velikoj većini mezoterapijskih protokola koristi se lidokain 1% (za akutna stanja) ili prokain 1% (za hronična stanja) bez epinefrina kako bi se smanjila bol postupka. U Francuskoj se takođe često koriste lekovi poput buflomedila (vazodilatatora) i pentoksifilina za koje se veruje da povećavaju lokalnu mikrocirkulaciju tkiva i olakšavaju eliminaciju metaboličkog otpada. U studijama na životinjama, pentoksifilin je takođe pokazao antihiperalgetičko delovanje. Biljke kao što su artičoka, ginko biloba, melilotus takođe se koriste za poboljšanje lokalne cirkulacije (Vale, 2004).

4.3. Neželjeni efekti

Tvrdi se da su nuspojave nakon mezoterapije izuzetno retke u iskusnim rukama, a ako se i jave onda su blage. Uprkos uključivanju višestrukih injekcija u mezoterapiju, glavni razlog koji se navodi za ređe neželjene učinke je mnogo manja doza od jedne velike doze koja se koristi u modernoj medicini.

Nespecifične uobičajene nuspojave uključuju mučninu, povraćanje, proljev, blagu bol, hiperesteziju kože, edem, svrbež, eritem i osetljive potkožne čvoriće na mestu aplikovanja. Problemi s pigmentacijom uključuju postupalnu hiperpigmentaciju i pigmentnu urtikariju koja može trajati mesecima i može biti vrlo uznemirujuća, iako nije ozbiljna. Retko se takođe javlja nekroza pune debljine kože i masnog tkiva.

Zabeležene su i reakcije preosetljivosti kao trenutni ili odgođeni (naročito na hijaluronidazu, kolagenazu), pruritični, makulopapulozni osip udaljen od tretiranog područja (alergija na fosfatidilkolin). Poznato je da se javljaju specifični štetni učinci zbog pojedinačnih komponenti kao što su izoproterenol, yohimbine, aminophylline, anksioznost, tremor, lupanje srca, grčevi mišića zbog gubitka kalijuma, blaga, prolazna povišenja LFT-a izazvana fosfatidilkolinom.

Nuspojave zbog pogrešnih tehnika uključuju lokalizovane infekcije, ožiljke i potkožne čvorove. Nedavno je prijavljeno nekoliko slučajeva netuberkuloznih mikobakterijskih infekcija kože koje se manifestuju kao čvorići i drenirajući apscesi zbog loših aseptičkih mera unutar 1 i 12 nedelja nakon zahvata (Sañudo, 2007). Treba imati na umu rizik od prenosa infekcija (AIDS, HBV, HBC itd.) koji je primenjiv na bilo koji postupak koji zahvata intaktnu kožu, osim do sada nepoznatih dugoročnih lokalnih i sistemskih delovanja.

5. Mezoterapija bez igle- mezoporacija

Mezoporacija je kozmetička aparaturna metoda koja omogućuje brže i dublje prodiranje aktivnih supstanci u epidermi u koži i aktiviranje metabolizma u koži (srednji sloj kože). Ova kozmetička metoda primenjuje pulsne struje, koje stvaraju elektromagnetno polje koje otvara privremene kanale (mezopore) u lipidnom sloju u epidermu, čime se omogućuje prolaz aktivnih supstanci u žive slojeve kože. Sam metod bazira se na fenomenu elektroporacije, što su naučno potvrdili dr. Peter Agree i dr. Roderick Mac Kinnon i do 2003. godine dobili Nobelovu nagradu u oblasti Hemije(MedEstetik, 2020).

Mezoporacija, još poznata i kao Mezoterapija bez igle ili Neinvazivna mezoterapija, kako kažu i sami nazivi, predstavlja bezbolnu alternativu klasičnoj mezoterapiji koja podrazumeva ubacivanje aktivnih supstanci u dublje slojeve kože putem mezoterapijskih iglica(MedEstetik, 2020).

Ovu tehniku, nazvanu mezoterapija (“meso” što na grčkom znači sredina), prvi su koristili inovativni lekari protiv starenja, koji su počeli ubrizgavati aktivne sastojke za pomlađivanje i revitalizaciju kože.

Cilj mezoporacije je ubacivanje u kožu kozmetički aktivnih supstanci, koje klasičnim nanošenjem utrljavanjem u kožu, ne bi prošle epidermalnu barijeri i time se ne bi postigao željeni učinak. Naime, u toku klasičnih bioloških tretmana svega 10% aktivnih supstanci koje se koriste u radu, mogu da dopru do dubljih slojeva kože. Mezoterapija bez igle omogućuje povećanje apsorpcije aktivnih sastojaka sa 10% na 90% na dubini od 1 cm, i 65% na dubini od 6 cm. U zavisnosti od koktela koji se ubacuje, to je odlična metoda za rešavanje opuštene kože, bore, fleka, lokalnih masnih naslaga, celulita i strija (MedEstetik, 2020).

Visoke doze aktivnih molekula dostavljene u najdublje slojeve dermisa (mesta do kojih kreme za lepotu ne mogu doseći) potiču fibroblaste na proizvodnju kolagena, elastina i hijaluronske kiseline. To već nakon jedne ili dvije sesije dovodi do vidljivo obnovljene i blistave kože.

Trenutno je mezoterapija sve primamljivija uglavnom za nehirurške kozmetičke primene, kao što je uklanjanje deformišućeg sala (celulita) na bedrima, zadnjici, bokovima, nogama, rukama i područjima lica uključujući podočnjake; za pomlađivanje kože, smanjenje bora i zatezanje opuštene kože, oblikovanje tela, za tretman vitiliga, hiperpigmentacije, akni i alopecije (Bryant , 2004).

Lekovi za koje je utvrđeno da su vrlo učinkoviti u uklanjanju neželjenih masnih naslaga i pomlađivanju kože uključuju fosfatidilkolin (PC), L-karnitin, aminofilin, hijalorunidazu, kolagenazu, glikolnu kiselinu, retinoičnu kiselinu, multivitamine (A, D, E, K), elementi u tragovima (minimalne količine cinka, bakra, selena, hroma i mangana), analog acetilkolina dimetilaminoetanol (DMAE), lidokain itd.

Slika 3. Rezultati nakon 3 sesije elektroporacije (rezultati se razlikuju u zavisnosti od osobe i tretiranog područja i zato se ne mogu garantovati)

Izvor: https://pro.celestetic.com/en/mesotherapy-without-needles/

5.1. Tehnike unošenja molekula 

Jonoforeza: Struja niskog napona koja gura molekule suprotnog polariteta, poput magneta kroz kožu. Jontoforeza omogućuje samo davanje malih jonskih spojeva (posebnih molekula s električnim nabojem).

Fonoforeza: korištenje ultrazvuka za potiskivanje molekula u kožu. Ova tehnika se smatra snažnijom od jontoforeze i ne zahteva polarizovane molekule ili koktele. Ultrazvuk je poput nevidljive sile koja gura molekule u kožu.

Elektroporacija(elektromezoterapija): mnogi stručnjaci smatraju najjačom metodom transdermalne primene i poznatu kao mezoterapija bez igle. U stanju je uzgajati “makromolekule” u koži, poput kolagena i hijaluronske kiseline, proteina. Omogućuje unošenje velikog dela aktivnih molekula u kožu. To je jedina tehnologija koja može ponuditi trenutni učinak punjenja, usporediv s injekcijama iglama. Broj transdermalnih puteva dostupnih elektroporacijom je 500 puta veći nego kod jontoforeze. Zbog toga je ova tehnika mnogo učinkovitija, posebno za velike molekule. Za male molekule kao što su vitamini, prodor između dve tehnike je sličan i zavisi od nivoa polarizacije svakog molekula (Celestetic, 2022).

Elektroporacija kože koristi kratke električne impulse za promenu propusnosti kože stvaranjem vodenog puta u stratum corneumu kao i pružanjem električne pokretačke sile za poboljšanje isporuke leka. Zbog svoje visoke učinkovitosti, svestranosti, niske cene te biohemijske i biološke netoksičnosti elektroporacija in vivo korištena je kao obećavajuća metoda za dostavu molekula u ćelije ili tkiva za kliničke primene, kao što je DNA vakcinisanje, elektrohemoterapija, zarastanje rana, te u razne estetske svrhe. Elektrode koje se koriste za elektroporaciju kože mogu se uglavnom podeliti u dve vrste, pločaste (neinvazivne) i igličaste (invazivne) elektrode različitih konfiguracija. Neinvazivne elektrode obično se sastoje od dve ploče razmaknute 1-6 mm ili drugih vrsta kontaktnih žica na koži, kao što su nizovi četiri pločaste elektrode (4PE) 27 i žičane elektrode na posudi. Međutim, budući da je električni otpor stratum corneuma za nekoliko redova veličine veći od otpora hipodermalnih tkiva, a elektrode su koncentrisane u stratum corneumu, potrebni su visoki naponi za stvaranje visokih električnih polja kako bi se postigla učinkovita transfekcija pri korištenju takvih neinvazivnih elektroda.

Slika 4. Elektroporacija- prije, za vreme i posle tretmana

Izvor: https://pro.celestetic.com/en/mesotherapy-without-needles/

5.2. Mezoporacija u tretiranju kontaktnog alergijskog dermatitisa kože lica

Osetljiva koža definiše se kao senzorna reakcija koju pokreću kontaktori i/ili činioci iz okoline, obično bez vidljive kliničke manifestacije. Osećaji koje opisuju pacijenti uveliko se razlikuju: svrbež, žarenje, trnci, ljutina, zadebljanje ili suhoća kože. Ovi simptomi se mogu pojaviti nekoliko minuta do sati nakon kontakta s kozmetičkim proizvodom/stimulansom iz okoline ili čak nakon nekoliko epizoda korištenja lokalnog proizvoda, pokrećući kumulativni učinak. 

Sindrom osetljive kože može se manifestovati u dva oblika: objektivnom i subjektivnom (Richters, 2015). Objektivnom obliku pogoduje bazični dermatitis koji menja zaštitnu barijeru kože kao što su atopijski dermatitis i akne. U tim slučajevima mogu biti vidljive kliničke lezije, poput eritema, papula i vezikula. U subjektivnom obliku pacijent se poziva samo na simptome, bez vidljivog dermatitisa, te se zato obično sam dijagnostikuje.

Prisutnost simptoma, u većini isključivo subjektivnih slučajeva, čini ovaj entitet dijagnostičkim izazovom, a neki autori čak smatraju psihološko poreklo slike. Uz pomoć novih tehnologija dokazana je prisutnost promena u cerebralnom podražaju kod pacijenata s ovim stanjem. Međutim, još nije bilo moguće uspostaviti objektivne testove probira za dijagnozu osetljive kože. O dijagnozi, patofiziologiji, epidemiologiji i lečenju još se raspravlja (Farage, 2014).

Nega osetljive kože sastoji se od nekoliko koraka. U slučajevima kada postoji predisponirajući dermatitis simptomatologiji, kontrola bolesti doprinosi poboljšanju stanja. U akutnoj fazi, neki aktivni sastojci mogu se koristiti za ublažavanje simptoma kao što su: lokalni kortikosteroidi niske i srednje jačine (koristiti se kratko vreme od tri do četiri dana) i lokalni imunomodulatori kao što su pimekrolimus ili takrolimus (mogu biti indukovani na duži period).

Osim toga, potrebno je prekinuti korištenje svih kozmetičkih proizvoda na period od dve nedelje. Nakon tog perioda, proizvodi se ponovno uvode jedan po jedan. Zatim, pacijenta treba ponovno proceniti i izvršiti komplementarne pretrage. Pre ponovnog uvođenja proizvoda za svakog pacijenta, potrebno je provesti otvoreni test za svakog pacijenta. Pravilna hidratacija kože pomaže u oporavku i održavanju zaštitne barijere kože. Indukovani su ovlaživači s malo komponenti, bez parfema i bez supstanci koje mogu iritirati kožu (poput uree) (Rodrigues-Barata, 2013).

Fotoprotektore takođe treba koristiti kod pacijenata s osetljivom kožom, budući da, kao što je već spomenuto, ultraljubičasto zračenje može podstaknuti simptomatologiju. Što se tiče formulacije proizvoda za osetljivu kožu, potrebno je uzeti u obzir vrstu nosača i njegove komponente. Uz utvrđene testove za procenu nadražljivosti i osetljivosti proizvoda, potrebno je:

• Proceniti stabilnost komponenti;
• Za uklanjanje nepotrebnih sastojaka;
• Ostaviti nekoliko aktivnih principa (minimum ili jedinstven za svaki proizvod);
• Za uklanjanje alergena i uobičajenih iritansa iz formulacije. Kada to nije moguće, smanjiti koncentraciju tih tvari;
• Izbegavati tvari koje povećavaju prodiranje drugih tvari u kožu, poput etanola ili propilen glikola;
• Preferirati kozmetiku u prahu od one u kremi ili losionu;
• Koristiti kozmetiku koja se lako uklanja vodom;
• Ne koristiti proizvode s mirisima.

 

Proučavanje funkcija TRP-a, posebno TRPV1, navelo je naučnike da otvore nove perspektive za lečenje boli. TRPV1 igra važnu ulogu u simptomima osetljive kože. Trans-4-terc-butilcikloheksanol identifikovan je kao selektivni inhibitor TRPV1, antagonizujući njegovu aktivaciju izazvanu kapsaicinom. Neki protokoli već koriste antagoniste ovog receptora kao novu liniju lečenja simptoma osetljive kože. Drugi lek opisan kao inhibitor TRPV1 je furokumarin, sa svojstvima smanjenja boli vezanih uz ovaj receptor. Međutim, još postoje eksperimentalne studije bez kliničkih ispitivanja u kojima su ovi lekovi korišteni kao terapija za osetljivu kožu (Chen, 2014).

Dokaz senzorineuralnih promjena pomoću magnetske rezonancije u prethodnim studijama s pacijentima s osetljivom kožom sugeriše da se ne radi samo o subjektivnoj bolesti, već o dermatitisu s različitom simptomatologijom i malo kliničkih manifestacija. Evolucija studija ovog dermatitisa doprineće u budućnosti novim terapijama i smernicama za pacijente s osetljivom kožom.

Osobama sa osetljivom kožom mogu se mezoporacijom unositi kokteli sa vitaminom C, hijaluronskom kiselinom potpuno bezbedno, a da npr. B complex vitamina, kolegan mogu kod nekih klijentkinja biti lergeni, te je potrebno biti obazriv. Koktele sa vitaminom A treba izbegavati zbog mogućeg iritativnog efekta.

Ne postoji konkretna metoda mezoporacije u tretiranju kontaktnog alergijskog dermatitisa kože lica, ali je bitno naglasiti da, ako klijentkinja ima, ili je imala kontaktni alergijski dermatitis bilo gde na koži, a najčešće na šakama, ona ima opštu sklonost ka alergijama, te može dobiti alergijsku manifestaciju i na licu ili telu pri kozemtičkom tertmanu u salonu, zato treba raditi tretmane takvim osobama pažljivo biranim sredstvima kao što su kremovi, mleka, losioni, micelarni rastvori, maske, serumi i sl. Sva sredstva moraju biti profesionalna, obeleženi za osetljivu kožu, dermatološki testirana i hipoalergena.

6. Prikaz slučaja

Ruke su oduvek bile simbol ženstvenosti i negovanosti žene. Nažalost, starenjem, i neadekvatnom negom lepota ženskih ruku biva narušena. Ako se tu pridoda i strah od igle i bola, postoji mala verovatnoća da će se nešto uraditi na polju poboljšanja izgleda ruku.

Prednosti pomlađivanja ruku uključuju:

– Obnavljanje i revitalizacija izgleda ruku

– Povećano samopouzdanje u svakodnevnom životu

– Mladolik izgled

– Trenutačni dugotrajni rezultati

– Nehirurški postupak koji je minimalno invazivan

– Pacijenti osećaju samo blagu nelagodu prilikom izvođenja tretmana.

 

Klijentkinja cca 70 godina, alergična na penicillin, ima alergijski derm saka, radila u proizvodnji lekova u farmaceutskoj industriji, došla na tretmane podmlađivanja. Klijentkinji su urađeni sledeći tretmani: mezoporacija sa vitaminom c i hijalurnskim koktelom, nekoliko tretmana naizmenično, na 2/3 nedelje. Rezultati tretmana su prikazani na sledećoj slici.

Slika 5. Slika pre i posle odrađenih tretmana mezoporacije šaka

Vidljivo je poboljšanje izgleda kože već nakon 2/3 nedelje mezoporacijom sa vitaminom c i hijalurnskim koktelom. Klijentkinja je bila i više nego zadovoljna. Istakla je da nije bilo boli ni nelagode prilikom tretmana te da je uživala.

7. Zaključak

Mezoterapija bez igle sve je popularnija alternativa injekcijama za tretmane lica. Za razliku od injekcija koje se koriste u tretmanima lica, odnosno kod invazivnih i hemijskih tretmana, mezoterapija bez igle ima potpuno netoksičan i nenametljiv pristup. Iako ima mnoge iste prednosti kao i mezoterapija, bezbolna je, prirodna i prikladna za sve tipove kože. Za pojedince koji se boje injekcija ili žele primeniti prirodan i manje invazivan pristup tretmanu lica, mezoterapija bez igle je idealna.

Utiče na smanjenje pigmentacije, tonusa kože i hidrataciju te opšteg stanja kože. Mnogi pacijenti opisuju rezultate tretmana kao da im koža izgleda pomlađeno, osveženo, glatkije i čvršće nego pre. Mezoterapija bez igle takođe je uspješna alternativa dermalnim punilima. Nema rizika niti nuspojava uključenih u ovaj način lečenja, dok nametljiviji tretmani često ostavljaju pacijente s određenim nivoom boli i modrica na koži.

U ovom radu fokus je bio na tretmanu kontaktnog alergijskog dermatitisa kože lica zbog sve veće učestalosti alergijskih oboljenja kože. Mezoporacija je pokazala dobre rezultate kod tretiranja ovog oboljenja, uz određene mere predostrožnosti koje su bitne kako bi se ovaj tretman izveo na najbolji mogući način sa vidljivim poboljšanjima stanja kože. Dakle, bitno je istaći da je da ukoliko kozmetičarka primeti kontaktni dermatitis kod klijentkinje (posebno na šakama, koji se može proširiti na lice i telo prilikom tretmana u salonu) ili dobija anamnestički podatak o ranijoj reakciji preosetljivosti na koži lica pri upotrebi šminke ili izlaganja suncu, potrebno je da pri takvim okolnostima koristi isključivo prirodne preparate, mleka, kremove, losione i maske koji su profesionalni, na kojima postoji oznaka da su za osetljivu kožu, te da su alergološki i dermatološki testirani. Takođe, važno je istaći da se koža u akutnoj fazi ovakvog dermatitisa ne tretira ovom metodom.

Literatura

 

1. Karadaglić, Đ., Pavlović, M.D. Dermatologija i venerologija, Beograd Grafolik, 2022.
2. Bingham LJ, Tam MM, Palmer AM, Cahill JL, Nixon RL. Contact allergy and allergic contact dermatitis caused by lavender: A retrospective study from an Australian clinic. Contact Dermatitis. 2019 Jul;81(1):37-42. [PubMed]
3. Kimyon RS, Warshaw EM. Airborne Allergic Contact Dermatitis: Management and Responsible Allergens on the American Contact Dermatitis Society Core Series. Dermatitis. 2019 Mar/Apr;30(2):106-115. [PubMed]
4. Shane HL, Long CM, Anderson SE. Novel cutaneous mediators of chemical allergy. J Immunotoxicol. 2019 Dec;16(1):13-27. [PubMed]
5. Stibich AS, Yagan M, Sharma V, Herndon B, Montgomery C. Cost-effective post-exposure prevention of poison ivy dermatitis. Int J Dermatol. 2000 Jul;39(7):515-8. [PubMed]
6. Vernon HJ, Olsen EA. A controlled trial of clobetasol propionate ointment 0.05% in the treatment of experimentally induced Rhus dermatitis. J Am Acad Dermatol. 1990 Nov;23(5 Pt 1):829-32. [PubMed]
7. Zander N, Sommer R, Schäfer I, Reinert R, Kirsten N, Zyriax BC, Maul JT, Augustin M. Epidemiology and dermatological comorbidity of seborrhoeic dermatitis: population-based study in 161 269 employees. Br J Dermatol. 2019 Oct;181(4):743-748. [PubMed]
8. Stingeni L, Bianchi L, Hansel K, Corazza M, Gallo R, Guarneri F, Patruno C, Rigano L,
9. Romita P, Pigatto PD, Calzavara-Pinton P., “Skin Allergy” group of SIDeMaST and “SIDAPA” (Società Italiana di Dermatologia Allergologica, Professionale e Ambientale). Italian Guidelines in Patch Testing – adapted from the European Society of Contact Dermatitis (ESCD). G Ital Dermatol Venereol. 2019 Jun;154(3):227-253. [PubMed].
10. DeKoven JG, Warshaw EM, Zug KA, Maibach HI, Belsito DV, Sasseville D, Taylor JS, Fowler JF, Mathias CGT, Marks JG, Pratt MD, Zirwas MJ, DeLeo VA. North American Contact Dermatitis Group Patch Test Results: 2015-2016. Dermatitis. 2018 Nov/Dec;29(6):297-309. [PubMed]
11. Soltanipoor M, Kezic S, Sluiter JK, de Wit F, Bosma AL, van Asperen R, Rustemeyer T. Effectiveness of a skin care programme for the prevention of contact dermatitis in healthcare workers (the Healthy Hands Project): A single-centre, cluster randomized controlled trial. Contact Dermatitis. 2019 Jun;80(6):365-373. [PMC free article] [PubMed]
12. Nedorost S. A diagnostic checklist for generalized dermatitis. Clin Cosmet Investig Dermatol. 2018;11:545-549. [PMC free article] [PubMed]
13. Bennike NH, Heisterberg MS, White IR, Mahler V, Silvestre-Salvador JF, Giménez-Arnau A, Johansen JD. Quality of life and disease severity in dermatitis patients with fragrance allergy-A cross-sectional European questionnaire study. Contact Dermatitis. 2019 Aug;81(2):89-96. [PubMed]
14. MedEstetik, 2020, Mezoporacija, https://medestetik.rs/mezoporacija/
15. Rotunda A, Kolodney MS. Mesotherapy and phosphatidylcholine injections: Historical clarification and review. Dermatol Surg. 2006;32:465–80.
16. Kaplan, Raincourt Devenir d’un produit marque injecte par quatre voies differentes. Bulletin SFM (la Societe Francaise de Mesotherapie) A product brand injected in four different ways. 1985;62 Bulletin SFM (The French Society of Mesotherapy)
17. Pistor M. What is mesotherapy? Chir Dent Fr. 1976;46:59–60.
18. Matarasso A, Pfeifer TM. Plastic Surgery Educational Foundation DATA Committee. Mesotherapy for body contouring. Plast Reconstr Surg. 2005;115:1420–4.
19. Le Coz J 2005 History of Mesotherapy. [Accessed on 2009 Nov 21]. Available from: http://www.mesotherapyworldwide.com/images/pdf/AJM_Vol_3_200511_40.pdf .
20. FDA Statement on Lipo-Dissolve 2008. [Accessed on 2009 Nov 21]. Available from: http://www.cbs46.com/print/15186454/detail.html .
21. Weaver KA, Figura J. Mesotherapy and the Off-Label Use of Approved Drugs. Available from: http://www.mesotherapyworldwide.com/images/pdf/AJM_Vol_4_2006_58.pdf .
22. ASPS Guiding Principles for Mesotherapy/Injection Lipolysis, 2008. Available from: http://www.plasticsurgery.org/Documents/Medical_Profesionals/Health_Policy/ASPS-Guiding-Principles-for-Mesotherapy-Injection-Lipolysis-7-08.pdf .
23. Menkes CJ, Laoussadi S, Kac-Ohana N, Lasserre O. Controlled trial of injectable diclofenac in mesotherapy for the treatment of tendinitis. Rev Rhum Mal Osteoartic. 1990;57:589–91
24. Lyritis GP, Trovas G. Analgesic effects of calcitonin. Bone. 2002;30:71S–74S.
25. Vale ML, Benevides VM, Sachs D, Brito GA, da Rocha FA, Poole S, et al. Antihyperalgesic effect of pentoxifylline on experimental inflammatory pain. Br J Pharmacol. 2004;143:833–44.
26. Bryant R. Controversial mesotherapy: Could it be the next Botox? Derm Times;2004 25:1. Bryant R. Controversial mesotherapy: Could it be the next Botox? Derm Times 2004;25:1 Available from http://wwwmodernmedicinecom/modernmedicine/article/articleDetailjspid=137281 .
27. Lacarrubba F, Tedeschi A, Nardone B, Micali G. Mesotherapy for skin rejuvenation: Assessment of the subepidermal low-echogenic band by ultrasound evaluation with cross-sectional B-mode scanning. Dermatologic Therapy. 2008;21:S1–5.
28. Capuano DJ. Mesotherapy: An Update. 2004. Available from: http://www.capuanousa.com/plastic/meso/meso2004.htm .
29. Sañudo A, Vallejo F, Sierra M, Hoyos JG, Yepes S, Wolff JC, et al. Nontuberculous mycobacteria infection after mesotherapy: Preliminary report of 15 cases. Int J Dermatol. 2007;46:649–53.
30. Richters R, Falcone D, Uzunbajakava N, Verkruysse W, van Erp P, van de Kerkhof P, et al. What Is Sensitive Skin? A Systematic Literature Review of Objective Measurements. Skin Pharmacol Physiol. 2015;28:75–83.
31. Farage MA, Katsarou A, Maibach HI. Sensitive skin. Sensory, clinical, and physiological factors. In: Borel AO, Paye M, Maibach HI, editors. Handbook of Cosmetic Science and Technology. 4th ed. Boca Raton: CRC Press/Taylor & Francis Group; 2014. pp. 59–69.
32. Rodrigues-Barata AR, Conde-Salazar Gómez L. Piel sensible. Piel (Barc) 2013;28:520–530.
33. Chen X, Sun W, Gianaris NG, Riley AM, Cummins TR, Fehrenbacher JC, et al. Furanocoumarins are a novel class of modulators for the transient receptor potential vanilloid Type 1 channel. J Biol Chem. 2014;289:9600–9610.

 

 

Popis slika

 

Slika 1. Građa kože (presek)………………………………………………………………………………..

Slika 2. Mezoterapija, pre i posle tretmana……………………………………………………………………..29

Slika 3. Rezultati nakon 3 sesije elektroporacije (rezultati se razlikuju u zavisnosti od osobe i tretiranog područja i zato se ne mogu garantovati)…………………………………………………………..34

Slika 4. Elektroporacija- prije, za vreme i posle tretmana…………………………………………………35

Slika 5. Slika pre i posle odrađenih tretmana mezoporacije šaka……………………………………….39