+381607237853 akademija.purity@gmail.com

ПРИМЈЕНА КОЛАГЕНА У САНИРАЊУ ЗРАКАСТИХ БОРА ОРБИКУЛАРНЕ РЕГИЈЕ УЗ ПРИМЈЕНУ МЕЗОПОРАЦИЈE

АКАДЕМИЈА ЗА ЕСТЕТИКУ И КОЗМЕТОЛОГИЈУ

 

 

 

 

 

ПРИМЈЕНА КОЛАГЕНА У САНИРАЊУ ЗРАКАСТИХ БОРА ОРБИКУЛАРНЕ РЕГИЈЕ УЗ ПРИМЈЕНУ МЕЗОПОРАЦИЈE

 

ДИПЛОМСКИ РАД

 

 

 

 

 

 

 

СТУДЕНТ:

Тијана Ђурић

 

 

 

Београд, 2019. године

 

 

САДРЖАЈ

 

  1. УВОД……………………………………………………………………………………………………………..3
  2. ИСТОРИЈСКИ ПОДАЦИ ……………………………………………………………………………………4
    • Стари Египат ……………………………………………………………………………………….5
    • Грчка ………………………………………………………………………………………………….5
    • Рим …………………………………………………………………………………………………….6
    • Средњи вијек ……………………………………………………………………………………..7
    • Ренесанса – препород ………………………………………………………………………..7
    • вијек …………………………………………………………………………………………….8
    • вијек …………………………………………………………………………………………….8
  3. ГРАЂА КОЖЕ ………………………………………………………………………………………………..10
    • Опште карактеристике коже ……………………………………………………………..10
    • Структура коже …………………………………………………………………………………12
    • Епидерм …………………………………………………………………………………………..12
    • Кератиноцити и процес кератинизације …………………………………………..14
    • Баријерна функција коже………………………………………………………………….15
    • Површински хидролипофилни филм коже………………………………………….16
    • рН вриједност коже ………………………………………………………………………….16

4.0.      Дерм – крзно …………………………………………………………………………………….16

  • Дермални фибробласти ……………………………………………………………….17
  • Екстрацелуларни матрикс дерма ………………………………………………….17
  • Колаген………………………………………………………………………………………..18
  • Ретикуларна влакна ……………………………………………………………………..18
  • Еластична влакна………………………………………………………………………….18
  • Протеоглукани и глукозаминоглукани ………………………………………….18
  • Хијалуронан ………………………………………………………………………………..18
  • Крвни и лимфни судови ……………………………………………………………….19
  • Мишићи ………………………………………………………………………………………19
  • Нервна влакна …………………………………………………………………………….19

5.0.     Хиподерм ……………………………………………………………………………………….19

5.1.     Регулаторни механизми ………………………………………………………………….20

6.0.     Изданци коже …………………………………………………………………………………20

6.1.     Знојне жлијезде ……………………………………………………………………………..20

6.2.     Лојне жлијезде ……………………………………………………………………………….21

6.3.     Длака и нокти …………………………………………………………………………………22

  1. ФИЗИОЛОГИЈА КОЖЕ……………………………………………………………………………………..23

 

 

  • Заштитна улога коже …………………………………………………………………..23
  • Имунолошка својства коже ………………………………………………………….23
  • Секреторна и екскреторна функција……………………………………………..24
  • Бактериостатичко и микростатичко дејство коже ………………………….24
  • Пуферски капацитет коже …………………………………………………………….25
  • Улога коже у метаболизму воде …………………………………………………..25
  • Ресорпција преко коже ………………………………………………………………..25
  • Респираторна улога коже …………………………………………………………….26
  • Стварање пигмента меланина ……………………………………………………..26
  • Сензибилитет коже ……………………………………………………………………. 26
  1. КОЛАГЕН ……………………………………………………………………………………………………………….28
    • Везивно ткиво …………………………………………………………………………….28
      • Компоненте везивног ткива ……………………………………………28
      • Функције везивног ткива ………………………………………………..29
      • Влакнасто везивно ткиво ………………………………………………..29
    • Функција колагена у оргнаизму …………………………………………………..30
    • Структура колагена …………………………………………………………………….30
    • Улога колагена у козметици ……………………………………………………….32
    • Дефицит колгена …………………………………………………………………………33
  2. ПРОМЈЕНЕ ВЕЗАНЕ ЗА ПРОЦЕС СТАРЕЊА КОЖЕ ……………………………………………………..34
  3. МЕЗОПОРАЦИЈА …………………………………………………………………………………………………….38
    • Механизми дјеловања ………………………………………………………………..38
    • Контраиндикације ……………………………………………………………………….39
    • Коме је намијењен овај третман ………………………………………………..39
  4. ИСТРАЖИВАЊЕ ……………………………………………………………………………………………………..41
    • Циљ истраживања ……………………………………………………………………..41
    • Задаци истраживања ………………………………………………………………….41
    • Методе истраживања …………………………………………………………………41
    • Популација и узорак …………………………………………………………………..41
    • Организација и ток истраживања ………………………………………………..41
    • Анализа добијених података ………………………………………………………..41
  5. ЗАКЉУЧАК ……………………………………………………………………………………………………………..43
  6. ЛИТЕРАТУРА …………………………………………………………………………………………………………..44

 

 

 

  1. УВОД

 

 

Свијест о њези коже стара је колико и само човјечанство. Формирањем свијести о сопственом изгледу човјек је створио потребу за његом и уљепшавањем . Ако се само осврнемо на старе цивилизације, видјећемо разноликост  метода којима су се подвргавале;  египатска краљица Клеопатра је користила купку од магарећег млијека, чиме је постизала ефекат мекане и сјајне коже, стари Римљани, за добијање руменила су користили ружине латице, мак, алге… Многобројни записи Индијских фармколога говоре о примјени различитих метода и препарата у циљу његе.

Временом су се методе лијечења а и саме његе коже мијењале, доносиле мноштво новина као и избацивање застарјелих техника и препарата из употребе, захваљујући новим техничким открићима.  Данас пак постоје многобројне линије препарата за различиту проблематику и потребe коже јер кожа сама по себи захтијева одређену пажњу и његу.

У циљу што здравијег, љепшег и млађег изгледа коже, људи се подвргавају различитим процедурама, третманима, мање или више инвазивним методама. Кроз вијекове се провлачи  потреба народа за што бољом његом коже и пролонгирањем појаве првих знакова старости.

Различитим методама добијају се многобројни позитивни ефекти у циљу што бољег одржавања коже. Једна од метода јесте и стимулација производње колагена, примјеном самих препарата који садрже колаген уз одређену апаратуру. По хемијском саставу колаген је склеропротеин. Налази се у дерму или другом слоју коже. Улога колагена јесте чврста и затегнута кожа и као такав, једна је од најтраженијих супстанци у линији препарата против старења коже. Много детаљније о самој кожи, њези, колагену и конкретном утиацју колегена на боре путем уноса мезопорације биће поменуто у наставку овог рада.

 

 

 

 

 

 

  1. ИСТОРИЈСКИ ПОДАЦИ

 

Иако је суштина ријечи иста, мишљења о настанку ријечи козметика су подијљена. Према једној групи аутора ријеч козметика настала је из ријечи cosmeticos што значи вјештина уљепшавања, док припадници друге групе аутора а уједно и чије је мишљење данас прихваћено, сматрају да потиче од ријечи cosmos односно украс. Али оно у чему су сагласне обе стране је да ријеч козметика води поријекло из грчког језика.

Ако се осврнемо кроз историју и обратимо пажњу на присутност и улогу козметичких препарата у људском животу онда ћемо морати да се вратимо на сам настанак свијета и на наше прародитеље, на Еву која је инстинктивно почела да се зачешљава прстима видјевши свој одраз у води. Сходно развоју цивилизација и открићима тога доба развијале су се и технике израде и ширила се примјена различитих сировина при изради козметичких препарата. Ширина људског ума огледа се у човјечијој сналажљивости и прилагођавању животне средине својим потребама, па се тако умјесто шминке користила креда, кости су се користиле умјесто чешљева а у замјену за огледала полирале су се бронзане плоче док год се не би могао видјети одраз у њима.

Суштина козметике није се увијек базирала на уљепшавању јер је својевремено коришћена и за класирање друштвеног, економског и религијског статуса. У Египут је само виша класа се шминкала док су у Грчкој се шминкали и мушкарци и жене без обзира на сталеж а у Риму бјелина тена је било одличје љепоте.

Начин израде препарата, примјена сировина, унапређивање техника рада, избацивање застарјелих метода је оно што се мијењало од настанка свијета па до дана данашњег. Оно што је остало непромијењено је човјекова жеља за уљепшавањем и потреба за осјећајем пријатности и комфора.

Прве писане податке о начину израде козметичких препарата и примјене истих можемо наћи код старих Египћана. Подаци датирају из 1500. године прије нове ере. Нама најближи примјер је насеље Винча, код Београда. Постоје записи који свједоче о проналаску прибора односно одређеног посуђа (здјелице, кашичице, шпатуле) које је коришћено приликом прављења одређених комзметичких препарата. Пронађени су и поједини препарати као што су различита уља, румнила, препарати за бојење обрва и трепавица… Различита истраживања која су се односила на исту епоху донијела су и различите ископине али суштина свих њих је иста; потреба човјека за уљепшавањем и његом потиче од самог настанка свијета али се методе рада и препарати мијењају временом.

 

  • Стари Египат

Велику улогу у развоју козметологије имали су Египћани. А захваљујући Еберсовом папирусу из 1500. године прије нове ере нама су сада познате неке од метода којима су се користиле древне цивилизације. Као што је већ поменуто, ријеч је о подацима који се односе на поступке јачања зуба, конзервисање косе, уклањања бора, низ различитих рецепата за различите проблематике. Биљна уља, коријење биљака, мед, мошус само су неки од састојака који су коришћени. Као што данас постоје различити третмани за различите проблематике и стања коже тако су и код Египћана постојале процедуре за одређене дијелове тијела, чак и органе, процедуре које су се радиле у одређено вријеме, биле намијењене посебно за мушкарце или посебно за жене.

Трагове прошлости и доказ постојања из доба Старог Египта још увијек можемо да видимо, измеђуосталог, захваљујући процесу балзамовања. Начин на који се тај процес изводи ни дан данас није познат што говори о важности  и тајности припреме и примјене козметичких препарата тог доба. Али постоје и мометни о којима се зна много више. Поред разноликости козметичких препарата водило се рачуна и о шминкању. Пошто су козметички третмани изискивали доста припреме и времна, само чланови виших сталежа могли су то себи да приуште. Уз помоћ слушкиња купали су се у уљаним купкама, масирали разним етарски уљима и утрљавали у кожу различите тинктуре и хранљиве састојке. Након његе долазила би на ред естетика. Као што је већ поменуто шминкали су се само чланови виших сталежа с тим да није било разлике у начину шминкања мушкараца и жена. Оно што је карактеристично за овај период је да су наглашавали све вене и капиларе, обрве су чупане у танку линију а после су их прелазили црном бојом. Капци су потамњивани црном, плавом или сивом док је испод очију наношена зелена боја. Усне, образи и  гребен носа увијек су истицани црвеном бојом.

  • Грчка

Друга по реду велика епоха у развоју козметологије је епоха велике грчке културе. Грци су водили рачуна како о физичком тако и о духовном здрављу те отуд и изрека „У здравом тијелу здрав дух“. Комбинација спорта, фитнеса, здраве исхране, масажа и опуштајућих купки одржавала је баланс између духа и тијела. Медицина и козметика тога доба биле су уско повезане а једна од битнијих ствари у данашњем раду медицинара је и Хипократова заклетва.

Ако се направи поређење између начина његовања Грка у Египћана наићићемо на веома сличне методе и начине рада. Грци су као и Египћани оставили иза себе разне рецепте против опадања косе, начине избјељиања зуба, прављења руменила, парфема… Као што је већ поменуто, Грци су мало више пажње придавали спортским активностима па се ту просеже и моменат   дијете и њен утицај  како на физички тако и на психички аспекат.

Када је ријеч о примјени естетске козметике односно шминкању, није било разлике у начину шминкања између мушкараца и жена без обзира на статус. Акценат је стављен на три боје, бијела за тен, црвена за образе и усне и црна за капке. Косу су посвијетљивали и коврџали те онда на њу ноносили миришљава уља.

  • Рим

Ширина римског царства није се огледала само у површини него и у начину живота. Римљани су били склони луксузу и угођају те сe период Римског царства поистовјећује са трећим најзначајнијим раздобљем за развој козметике. Иако су Римљани преузели много тога из Грчке културе по питању козметологије ипак период Римског царства красе новитети у начину израде препарата, развоју професионалне козметике и дефинисање занимања која се базирају на уљепшавању и њези. Појављује се појам козмете, односно прве стручне козметичарке које су углавном биле робиње и радиле су под надзором старијих робиња тј. орнатрикса. Оне су одлазиле по кућама тадашње богате властеле и његовале исте. Занимљив податак је да су већ тад направили подјелу посла у смислу да су постојали стручњаци за његу и масажу тијела, за масажу женских груди, за његу руку и ногу… Пошто је тада дио модног тренда укључивао фарбање и мушкараца и жена постојали су стручњаци који су се бавили израдом перика, праљењем фризура и одржавањем косе генерално.

Као што сам већ поменула Римљани нису штедили ни у једној свери живота те су надалеко позната њихова купатила која су им служила за спорт и забаву. Дио те забаве односи се на купање, уљепшавање, масирање…

Период великог римског царства открио нам је имена великана заслужних на пољима медицине, фармације и козметологије. Галенов хладећи крем је само један од препарата који се и данас користи у широким јавним масама, додуше у нешто измијењеној варијанти.

Такође, нису штедили ни на храни јер су увијек имали веома богату и разноврсну трпезу.

Оличење љепоте тога доба био је свијетао тен, те су чинили све како би кожу учинили што свјетлијом. Користили су купке млијека и калцијума и мазали су се цитрусима, што даље имплицира да су већ тада били упознати са дејством алфа-хидрокси киселина.

Сходно временском раздобљу, цивилизацијама и општем стању у „држави“ развој козметике био је у прогресу односно стагнирао је под утицајем рата, кризе или периода општег благостања.

  • Средњи вијек

Примјена шминке и козметике у свакодневном животу изгубила је на значају током средњег вијека ширењем хришћанства. Црквени ставови према томе су били изричито јасни и сваки преступ се кажњавао. Шминка је сматрана идолопоклонством и гријехом и самим тим дошло је до раздвајања козметике од медицине.

Донесена су нова правила по питању изгледа и облачења те нису били дозвољени деколтеи, главе су се покривале, хаљине су прављене дуге, само да се виде врхови прстију, коса је плетена у плетенице а сва шминка је била одузета. Такође, јавна купатила су била затворена и проширило се опште вјеровање да је превише купања штетно по здравље јер се уклања заштитни слој коже и остављају се идеални услови за продор бактерија.

Иако је владао период рестрикције у многим књигама  познатих фармацеута и љекара тога доба могла су да се пронађу поглавља посвећена козметици, разним козметичким процедурама, објављени рецепти итд.

Док са друге стране, имамо примјер исламских земаља које су сматрале да је спаљашњи изглед човјека повезан са његовим здравствним стањем и да се сви естетски недостаци могу кориговати адекватном козметичком његом. И док су Арабија и Персија све више развијале козметологију као посебан правац Европа је доживјела процват индустрије парфема јер је народ на челу са својим владарима прибјегавао коришћењу парфема у циљу неутралисања неугодних мириса који су били последица избјегавања купања.

  • Ренесанса – препород

Са поновним процватом културе и умјетности на сцену се вратила и шминка. Свечани балови, одласци у позориште и сва велика дешавања била се испраћена одговарајућом гардеробом и шминком. Свијетао тен поново је постао актуелан, третмани за лице и тијело враћени су као дио свакодневне рутине, једино купање није било тако често па су користили доста парфема да би замаскирали непријатне мирисе.

 

  • вијек

Овај период се везује за велика научна и технолошка открића па су тако и проналасци на пољу козметике знатно се повећали и побољшали. Честе расправе на научној бази у области фармације, медицине, биологије, хемије допринјели су развоју козметике те се као таква први пут издваја као самосталан наставни предмет у Чикагу 1895. године. Један од разлога брзог напретка производње козметичких препарата јесте коришћење сировина минералног и синтетског поријекла као главних сировина.

  • вијек

Не само да је одржан континуитет напретка него је и знатно побољшан у односу на 19. вијек. Многе науке су доживјеле процват па се међу њима налази и козметологија. Коначно је успостављен баланс између производње и потражње, потребе и циља. Развила се свијест о важности и повезаности здравља, хигијене и козметичких третмана, невезано за сталеж и позиционираност у друштву.

Тако се козметологија развила као посебна научна дисциплина која се заснива на темељима медицине, хемије и биологије. Такође, почеле су се отварати и школе за његу љепоте. Француска и Њемачка су имале част да буду прве земље које су отвориле школе за његу љепоте. Козметика је била призната као слободна дисциплина од стране организација занатлија те су се почеле организовати разне конвенције, семинари, изложбе… Што се тиче студијског програма он је трајао од шест мјесеци до двије године.

Данашњи приступ козметичким третманима и козметци генерално је доста другачији у односу на сва поменута временска раздобља. Суштина се више односи на рјешавање разлога приликом појаве проблема а не заташкавње и наношење нових слојева декоративне козметике. Важност хигијене је на знатно вишем нивоу и самим тим је лакше и брже доћи до доброг резултата.

Два основна правца савремене козметологије су

  • производња препарата и
  • примјењена козметологија.

Производња препарата

Ова грана козметологије се бави проучавањем сировина, њиховим физичко-хемијским и биолошким карактеристикама, општим својствима, ефектима како позитивним тако и негативним. Суштина ових проучавање се односи на што бољу анализу сировина ради постизања што бољих ефеката финалним производом. Понекад одређене сировине могу и да изазову штетне ефекте што можемо да на вријеме спријечимо уколико одрадимо добро истраживање. Ова област козметологије уско сарађује са медицином и фармацијом.

 

Примјењена козметологија

Примјењена козметологија се бави различитим козметичким процедурама које су уско повезане са  дерматологијом, медицином тј хирургијом.

Неминовност читаве приче у развоју козметологије јесте признање козметологије као посебне науке која је постала веома значајна привредна грана о чему свједоче многбројни салони, школе за љепоту, различите институције чији број из дана у дан постаје све већи. Самим тим је и козметологија као наука добила своју дефиниију која гласи: козметологија је научна дисциплина која пручава састав, израду, својства, дејство и примјену козметичких препарата. Такође изучава и постпке рада приликом одржавања постојећих стања коже или отклањања недостатака.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  1. ГРАЂА КОЖЕ

 

Уколико говоримо о највећем људском органу онда ћемо поменути кожу. Кожа представља 18% укупне тежине човјeчијег тијела док њена површина износи око 1,5-2 м2 . Дебљина коже варира у зависности од дијела тијела; на одређеним мјестима  кожа прелази у слузокожу. Сложена анатомска структура са високо специјализованим и разноврсним функцијама би био најсажетији концепт коже али неке од тих функција су:

  • обмотава човјеково тијело,
  • баријерна функција,
  • терморегулација,
  • представља неурорецептивни орган,
  • дио је имунолошког система,
  • има специјалиовану структуру (длаке, нокти, жлијезде).

Важност физиолошких функција се односи на хидрираност и естетски изглед.

Да је улога коже далеко већа од конекције тијела и околине видјели смо већ у историјском развоју козметике гдје су старе цивилизације култ љепоте и његе тијела итекако поштовале. Естетска улога коже јако је битна за нормалан социјални живот, у изградњи самопоуздања и стварању здравих навика живота. Уколико имамо проблем са кожом тежићемо да га ријешимо прибјегавајући новим навикама, исхрани, њези. Или пак уколико желимо да одржавамо постојеће стање коже држаћемо се провјерених метода. Да би третман био што успјешнији, козметичари, дерматолози, фармацеути морају бити упознати са грађом коже, њеним типовима, стањима, проблематиком. За квалитетан рад сваког козметичара неопходно је добро позвавање коже.

 

3.1 Опште карактеристике коже

Кожа је највећи људски орган. Основне карактеристике се односе на боју, дебљину, површину и рељеф. Свака од ових карактеристика варира у зависноти од пола, расе, узраста, предијела тијела и индивидуалних карактеристика. На појединим дијеловима тијела кожа прелази у слузокожу: очни капци, уста, нос, полни органи, мокраћни канал и чмар.

Дебљина коже на различитим дијеловима тијела варира од пола до три милиметра. Најдебља је на длановима, табанима и потиљку. Дебљина коже лица и врата варира од регије до регије. Танка кожа са мало поткожног ткива је карактеристична за предио око очију и на капцима док је кожа чела и носа доста чвршћа и везана за подлогу. Кожа на образима је доста покретљивија у односу на остале дијелове лица али се према ушима стањује што условно речено, представља добре услове за стварање бора испред ушију.

Боју коже одређује распоред и количина меланина који представља кожни пигмент па стога постоје 34 нијансе коже. Сама боја коже зависи од старости, расе и предјела тијела. Код новорођенчади кожа  је ружичаста, током дјетинства кожа нам је бјеличаста а у старости добија жућкасти тон. Ако говоримо о дијеловима тијела који су тамнији онда су то брадавице дојки и гениталије  које су мрке боје. На отривеним дијеловима тијела кожа је знатно тамнија него на покривеним дијеловима. Дебљина епидерма и интензитет прокрвљености дерма такође могу да утичу на боју коже. Уколико је већи проток артеријске крви која је богата кисеоником, кожа добија ружичастоцрвену боју. Плавкаста односно ливидна нијанса коже је знак успореног протока крви тј венске крви која је сиромашна кисоником.  На тон коже може утицати и изложеност сунчевим зрацима али и многи други патолошки агенси.

Површину коже чине гребени, олучаста удубљења и поре односно површина коже није глатка. Дланови и јагодице прстију су мјеста гдје су гребени најизраженији и они чине папиларни цртеж коже.

Рељеф коже можемо окарактерисати као индивидуалне карактеристике јер се он током врмена мијења и даје црте лица. Често боре на лицу су условљене мимиком и фацијалним експресијама. Као последица честог смијања јављају се ситне боре око очију док се на челу чешће појавњују хоризонталне боре али нерјетко и вертикалне према коријену носа. Хоризонталне боре настају због изражене мимике чуђења, страха или неких других емоција. Вертикалне боре могу да дају лицу у одређеној мјери мисаони изглед. Још један од разлога због којег се појављују боре јесте слабљење тонуса мишића и тургора коже. Најчешће такве боре се јављају у назолабијалној регији односно око уста. Уколико томе додамо и изражену мимику можемо добити нешто старији изглед него што заправо јесмо.

 

 

 

3.2. Структура коже

Кожа се дијели на три главна слоја и то:

  • епидерм или покожица – површински слој преко ког контактирамо са спољашњом средином,
  • дерм – везивно ткиво,
  • хиподерм – поткожно масно ткиво.

 

3.3. Епидерм

Епидерм представља површински слој коже чија дебљина варира у зависности од дијела тијела, на лицу  износи око 0,2 мм док је на длановима и табанима око 1,5мм. Такође, код мушкараца дебљина еидерма је већа него код жена.

Структура епидерма је сложена јер се  састоји из  5 функционално издиференцираних слојева:

  • базални слој – stratum basale,
  • Малпигијев или спинозни слој – stratum spinosum,
  • зрнасти слој – stratum granulosum,
  • сјајни слој – stratum lucidum,
  • рожасти слој – stratum corneum.

Уколико дође до поврде епидерма то неће оставити ожиљак или изазвати крварање јер се у овом слоју коже не налазе крвни судови. Путем осмозе из екстрацелуларног матрикса дерма живе ћелије епидерма се снабдијевају хранљивим материјама а у супротном смијеру путем дифузије враћају се у циркулацију метаболички продукти живих ћелија.

Границу између епидерма и дерма чини базална мембрана па можемо рећи да епидерм лежи на базалној мембрани. Њена функција је јако битна зато што она повезује епидермално-дермална ткива јер је позиционирана између базалних ћелија епидерма и екстрацелуларног матрикса дерма. Базална мембрана је таласаста тако да обезбијеђује већу контактну површину и међусобну припојеност слојева.

Базални слој представља гранични слој између епидерма и дерма. Ћелије овог слоја својим доњим дијелом продиру у дерм и везују се за њега помоћу својих продужетака. Кератиноцити су цилиндричне ћелије које граде овај слој и везане су за базалну опну. Оне чине 90% базалног слоја и заправо оне стварају кератин. Њиховим умножавањем (процесом митозе) настају сви остали слојеви епидерма. Регенерација ћелија епидерма креће из овог слоја те се због тога и назива базали или матични. Долази до постепене еволуције ћелија гдје се дешавају одређене промјене у њиховом изгледу и структри и као последицу тога имамо претварање живих ћелија у изумрле љуспице.

Малпигијев или спинозни слој је најдебљи слој епидерма. Њега чини 6-8 редова ћелија чији се облик постепено мијења од цилиндричног преко полигоналног до спљоштеног у зависности од кретања ћелија кроз слојеве. Ћелије овог слоја се међусобно не додирују али су повезане тонофибрилима односно међућелијским мостићима. Такође, они се сматрају међућелијским продужецима ћелија и протежу се до најудањенијих ћелија. Задужени су за чврстину и кохезију епидерма. Уколико дође до спољашње физичке повреде тонофибрили се надимају и затварају међућелијски простор чиме онемогућавају проток лимфе. Због свог надимања ћелији дају бодљикав изглед па су због тога и назване celulae spinosae. Улога тих мостића односно бодљи и јесте да сачува епидерм од утицаја различитих спољашњих сила.

На средини овог слоја налазе се Лангерхансове ћелије које предстаљају дендритичне ћелије које су дио имуног система. Оне се налазе на граници епидерма и дерма и значајне су за настанак алергијски реакција четвртог типа.

Међућелијски простор попуњава ткивна течност – лимфа. Лимфу чине бјеланчевине и друге хранљиве материје које су битне за исхрану епидермалних ћелија. А пошто ћелије спинозног слоја имају једро и апарат за умножавање онда се и он сматра регенеративним.

Зрнасти слој представља два до три реда спљоштених вретенастих ћелија које имају једро али се у одређеној мјери разликују од ћелија матичног слоја. Долази до збијања екстрацелуларних мостића а интрацелулатрни фибрили у овом слоју не постоје. Цитоплазма ових ћелија садржи кератохијалин које је заправо продукт процеса кератинизације. Кератин у овом слоју има зрнаст састав.

Сјајни слој је најизраженији на длановима и табанима док је на осталим дијеловима тијела скоро па непримјетан. Састоји се из једног или два реда ћелија које почињу да губе своја обиљежја. У цитоплазми долази до стварања крупних капи зејтинасте материје која се назива елеидин. Елеидин преставља комбинацију протеинских материја и масти. Једро постаје јако спљоштено а екстрацелуларни мостићи се збијајау по ободу ћелија у виду чаура. Кератин настаје баш из тих обода ћелија односно ивичне регије. Кератин чврста материја рожасте структуре, сјајног изгледа са великим индексом преламања свјетлости. Такође у ћелијама настају масна тијела и гликоген.

Рожасти слој је различите дебљину у зависности од дијела тијела. Његова дебљина се креће од 12 микрона на трбуху до 260 микрона на табанима. На лицу његова дебљина износи 30 микрона. Конзистенцијално гледано он представља хомогену масу чије су ћелије повезане и чине слојевиту мембрану чија дебљина најчешће износи 15 миикрона. Кератинске љуспице заправо представљају форму кератина. То су девиталозоване ћелије епидерма које су својим преласком из слоја у слој изгубиле одлике живих ћелија. Оне губе хистолошку структуру, губи им се једро, губе воду док је протполазма претворена у рожасте љуспице. Масне наслаге испуњавају средиште љуспица којима дају гипкост али и непропустљивост за воду.

Када ћелије доспију на површину рожастог слоја оне се претварају у кератинске љуспице које губе кохезивну моћ између себе, одвајају се и љуште као отпадни слој – stratum disiunctum. Десквамација ових ћелија је последњи корак у еволуционом процесу промјене ћелија епидерма од базалног па до рожастог слоја. Овај процес преласка ћелија из слоја у слој са свим промјенама у изгледу и структури се назива процесом кератинизације. До процеса кератинизације неће доћи на природним слузокожама које су увијек влажне. Али ако су изложене дејству спољашњих фактора као што је вјетар онда може доћи до њиховог сушења и орожавања.

 

3.4. Кератиноцити и процес кератинизације коже

Очување фунцкија коже и њеног интегритета повезујемо са процесом кератинизације. Основа овог процеса налази се у базалном слоју коже гдје ћелије мајке зване кератиноцити производе кћерке ћелије које путују из слоја у слој коже, трансформишу се и на самој површини добијају своју коначну форму корнеоцита. Овај пут и развијање ћелија коже од базалног до рожастог слоја представља трајни процес у коме се омогућава стална регенерација коже уз константо пристизање нових ћелија из базалног слоја. Када ћерке ћелије доспију на површину коже ту се трансформишу у рожасте девитализоване ћелије зване корнеоцити.

Процјена је да у току 24 часа отпадне 0.5-1.0 г кератинских љуспица са површине коже. Еволутивни пут трансформације и пролиферације кератиноцита од базалног до рожастог слоја износи 26-28 дана. Што је кожа млађа процес кератинизације се одвија брже, док тај исти процес креће да се успорава у касним тридесетим или раним четрдесетим као наговјештај првих знакова старења коже.

Оно што је битно нагласити јесте да је процес кератинизације заправо процес продукције а не процес дегенерације кожног ткива.

Природне слузокоже које су увијек влажне не подлијежу процесу кератинизације. Међутим, уколико дође до излагања слузокоже дејству ваздуха доћи ће до њеног сушења и орожавања. Такође, уколико дође до удруженог дејства механичких утицаја и изложености ваздуху  процес орожавања се убрзава.

Поред пролиферације односно стварања нових ћелија, миграције до површине коже и њихове трансформације у корнеоците, кератиноцити имају улогу у формацији односно уобличавању пигмента меланина. Битно запажање код овог процеса у циљу што бољег разумијевање јесте и изучавање хронолошке пролиферације јер резултати истраживања указују на то да је митотичка активност интензивнија ноћу.

Кератин је склеропротеин који је састављен од 18 аминокиселина. Заступљене су двије врсте кератина а то су А кератин и Б кератин.

А кератин се налази у покожици, садржи масти и мекше је конзистенције. Сматра се да је за његово стварање једним дијелом задужен гликоген који процесом оксидације прелази у масне киселине а даљом синтезом у масти.

Б кератин се налази у ноктима, роговима, папцима… Б кератин у себи не садржи масти и има компактнију структуру.

Ћелије поред кератиноцита које у епидерм долазе током ембрионалног развоја или епидерм насељавају после рођења а које су веома битне за нас су Лангерхансове ћелије, меланоцити и Меркелове ћелије.

Меланоцити су дендритичне ћелије (имају продужетке) које су значајене по томе што се у њима синтетише меланин односно пигмент који даје боју кожи. Смјештене су у базалном слоју епидерма, спољашњем омотачу длаке, булбусу длаке, дерму, слузокожама… број меланицта у кожи се креће од 1100 до 1500/мм2 и не зависи од расе и пола што значи да кожа припаднике црне расе садржи исти број меланоцита као и кожа припадника бијеле расе. За разлике у боји коже заслужне су генетске разлике у синтези меланина и дистрибуцији истог.

Меркелове ћелије се налазе међу базалним кератиноцитима и представљају механорецепторне ћелије. Ово су ћелије неуралног поријекла.

 

3.5. Баријерна функција коже

Једна од основних физиолошких функција коже јесте заштитна односно баријерна функција. Њена заштитна улога настаје као продукт процеса кератинизације и настанка нових молекула који се у том процесу ослобађају. Ти молекули су чврсто спојени са специфичним физичко-хемијским особинама који заједно са липидима на површини коже обезбјеђују баријерну функцију.

3.6. Површински хидролипофилни филм коже

Један од главних фактора у одржавању компактности функција коже као и њеног естетског изгледа јесте хидролипофилни слој који настаје као продукт метаболичких процеса коже. Сам састав хидролипидног филма варира и није код свих особа исти. А продукти који чине овај слој су:

  • продукти себецеалне секреције – кожни лој,
  • продукти знојних жлијезда – зној,
  • продукти разградње кератиноцита,
  • вода доспјела осмозом из дубљих слојева коже,
  • епидермални липиди.

Велика улога овог слоја је и та што водорастворни дио садржи природни влажећи фактор који има велики водовезујући капацитет.

3.7. pH вриједност површинског слоја коже

pH вриједност епидерма и дерма се разликује. Њена вриједност у епидерму износи 5,6 док је у дерму 7.

Постоје различита мишљења о факторима који утичу на pH коже, нека се поклапају док се нека разликују али оно што је доказано је да су водорастворне органске киселине агенси који условљавају киселу реакцију у и на површини коже.

  1. Дерм – крзно

 

Дерм представља слој коже који се налази између епидерма и хиподерма. Његова дебљина износи око 1,5мм и чини 15-20% укупне тежине човјечијег тијела. Дерм чине три слоја а то су:

  • папиларни (stratum papillare),
  • субпапиларни (stratum subpapillare),
  • Ретикуларни (stratum reticulare).

Граница између епидерма и дерма јесте заправо папиларни слој који представља таласасту линију као последица великог броја купастих узвишења односно папила. Дебљина папила је условљена дебљином епидерма; на дијеловима гдје је епидерм танак и папиле су танке док на дијеловима гдје је епидерм дебео папиле су у том подручју најдебље. Папиле чине везивно ткиво, крвни судови, артеријски, венски, лимфни капилари, нервне корпускуле док је интрапапиларни простор испуњен епидермом.

Везивно ткиво дерма, које је уједно и основно ткиво, састоји се из два дијела фиброзног и аморфног.

Главне компоненте фиброзног слоја су колагена, ретикуларна и еластична влакна. Папиларни слој је карактеристичан по збијености ових влакана, док су у ретикуларном слоју ова влакна растреситија.

Главна компонента аморфног слоја јесте екстрацелуларни матрикс у којем се налазе фиброзна везивна влакна и ћелије дермиса.

Дерм је изграђен из ћелија фибробласта док је везивно ткиво дерма богато екстраћелијским матриксом.

  • Дермални фибробласти

Колагена и еластична влакна настају као последица синтезе ћелија које се називају фибробласти. Лимфоцити, мононуклеари, мастоцити и хистиоцити су ћелијски елемнти који чине основну структуру дерма.

Дермални фибробласти имају другачији развојни пут од кератиноцита. Временом, у процесу старења фибробласти губе моћ умножавања али не умиру. Смањење броја ћелија у дерму представља један од главних покретача старења коже.

  • Екстрацелуларни матрикс дерма

ЕСМ је сачињен од четири породице макромолекула. Двије групе чине влакнасти молекули односно колаген и еластин а друге двије су гликокоњугати: протеоглукани, глукозаминоглукани и гликопротеини.

Процес старења коже је неминован али познавање и препознавање знакова старења нам може помоћи у примјени одговарајућих метода у циљу пролонгирања појаве првих бора. У организму се стално дешавју модификације ћелијских функција те је јако битно да знамо да испратимо те промјене. Промјена функције ћелија је условљена комуникацијом између ћелије и екстраћелијског матрикса. Ова комуникација се одвија помоћу рецептора који су смјештени у мембрани ћелија.

Једна од веома битних улога везивног ткива је та што представља природни резервоар воде за кожу.

  • Колаген

По хемијском саставу колаген је склеропротеин који чини 70% екстрацелуларног матрикса. Познато је око 19 врста колагена код кичмењака. Чине га влакна која су уједињена у снопове који су у дубљим дијеловима дерма дебљи. Колагени снопови су растегљиве природе и валовити су те је и кожа у извјесној граници растегљива. Улога колагена у кожи јесте да јој даје чврстину и отпорност на притисак. Његова структура је јако сложена а од дебљине и положаја зависи отпорност на притисак.

  • Ретикуларна влакна

Ретикуларна влакна представљају фина колагена влакна јер су састављена од колагених фибрила а чине свега 0.38% суве тежине коже.

  • Еластична влакна

Еластична влакна за разлику од колагених не граде снопове али су успреплитана са колагеним влакнима. Она су састављена из еластичних фибрила. Велика концентрација ових влакана је у кожи изнад зглобова. Док у кожи лица се налазе у горњним дијеловима дерма и заједно са мимичним мишићима имају удио у стварању мимике лица а самим тим и стварању мимичних бора.

Постоји много непознаница о синтези еластина у кожи али оно што се зна јесте да је удио еластина у кожи 1-3%.

  • Протеоглукани и глукозаминоглукани

Протеоглукани и глукозаминоглукани имају функцију молекуларних сунђера тј везују протеине и воду. Заједно са хијалуронаном попуњавају простор између колагених и еластичних влакана.

За влажност коже и њену гипкост управо су задужени протеоглукани и хијалуронан јер 2г хијалуронана везује 98г воде и гради раствор сличан гелу.

  • Хијалуронан

Хијалуронан је по свом саставу полисахарид који има улогу везивања воде. У козметичким третманима се појављује као инјекциони раствор за реконструкцију остарјеле коже. Заправо његова примјена у козметици почела је оног тренутка када се схватило да ниво хијалуронана са годинама опада. Раније тероије су се заснивале на томе да хијалуронан синтетишу само фибробласти док су нека новија истраживања показала да се синтетише и у кератиноцитма епидерма.

Уравнотежена синтеза свих компоненти екстрацелуларног матрикса је главна функција дермалних фибробласта.

  • Крвни и лимфни судови

За разлику од епидерма који не садржи крвне судове, дерм има веома развијен плексус (сплет) крвних судова. У зависности од дијела тијела варира и распоред крвних судова. Терминалне артерије су развијеније код млађих особа него код старијих. Независно од година и дијела тијела, артеријски плексуси су увијек присутни. Они садрже мале артерије и артериоле, док се у папиларном слоју налазе капилари. Са друге стране лимфни капилари чине посебну мрежу. У епидерму нема лимфних судова и због тога лимфна течност циркулише између спинозних ћелија које су одвојене међућелијсим мостићима.

  • Мишићи

Глатки и попречно-пругасти мишићи су карактеристични за дерм. Глатки мишићи се налазе у зидовима крвних судова и мишићима фоликула длаке.

  • Нервна влакна

Крвни судови, лојне жлијезде, фоликули длака, глатки мишићи и пигментне ћелије окружене су мрежама вегетативних нервних влакана.

Natural Moisturzing Factor или природни фактор влажности у козметологији је описан као скуп компоненти које се налазе у дерму и функционишу уравнотежено уколико је организам здрав. Чиниоци битни за естетски изглед коже су: везивно ткиво (колаген и еластин), лојне и знојне жлијезде, крвни и лимфни судови, мишићи и нервна влакна.

 

  1. Хиподерм

Подлога дерма јесте заправо поткожно ткиво или хиподерм. Хиподерм је сачинњен из масног ткива које је издијељено преградним везивним влакнима. У овом слоју се налазе лимфни и крвни судови и нервни огранци а у неким регијама (брадавице дојки и лице) се налазе и мишићна влакна. Главни извор масти је се налази у хиподерму.

Најлакши начин да се објасни функција хиподерма јесте да се упореди са резервоаром енергетског материјала. Уколуко се деси да организам не снадбијемо потреним материјама тада долази до ослобађања енергије из хиподерма и организам надомјештава потребне материје. Дебљина масног ткива у поткожном слоју није код свих иста и повезана је са ухрањеношћу и развијеношћу. Такође, масно ткиво је одлично у функцији изолатора организма од варијација у температури спољашње средине.

Дијелови коже који су јако покретни имају подлогу поткожног ткива које је растресите грађе, док на дијеловима на којима је чврсто спојена за подлогу поткожно ткиво је грађено из чврстих и грубих везивних влакана. Такође, ту су смјештени и секреторни дијелови знојних жлијезда.

  • Регулаторни механизми

Све функције и баланс оргранизма зависи од комуникације ћелија и екстраћелијског матрикса. Та комункација се одвија преко рецептора који су смјештени у мембрани ћелија.

  1. Изданци коже

 

Под изданцима коже подразумијевају се:

  • знојне жлијезде,
  • лојне жлијезде,
  • длаке,
  • нокти.

 

  • Знојне жлијезде

Знојне жлијезде су распрострањене скоро по читавом тијелу. У зависности од дијела тијела варира и њихов број али се сматра да се укупно у човјечијем тијелу налази око три милиона знојних жлијезда. Њихова грађа се састоји из секреторних ћелија, изводног канала и клупчастог секреторног дијела. На основу настанка, грађе, типа лучења, броја и распореда жлијезда постоје два типа а то су екрине жлијезде и апокрине жлијезде.

Екрине жлијезде своју функцију крећу да обављају по самом рођењу и то се наставља до краја живота. Оне су мање величине и распоређене су по читавом тијелу. Секрет који луче из секреторних ћелија истискују у виду зноја који не садржи изумрле ћелије жлијезда јер те ћелије не пропадају. Зноји који луче ове жлијезде је слана течност, имају киселу реакцију, поред воде садржи и натријум-хлорид, трагове алкалних фосфата и сулфата, уреу…

Апокрине жлијезде су жлијезде које се активирају у пубертету. Представљају крупније жлијезде које се разликују у зависности од пола, расе и јединке. Нису распрострањене по читавом тијелу, углавном су груписане на пазушну регију, околочмарну, препонску, налазе се у великим уснама, међици и бручику. Зној који луче је гушћи, има алкалну реакцију, садржи масти и све отпадне продукте ћелија који се даље распада и због тога има специфичан мирис.

Знојне жлијезде по функцији се често упоређују са бубрезима јер једна од њихових функција је елиминационог карактера. Када се каже да им је функција елиминационог карактера то се односи на конторлу протока зноја, одстрањивања вишка и задржавања потребних количина у циљу уравнотеженог функционисања организма. Самим тим, утичући на тјелесне течности врши регулацију тјелесне темпаратуре, јер се на тај начин (знојењем)  људско тијело ослобађа вишка топлоте нагомилане из различитих разлога.

Аутономни нервни систем је задужен за регулисање лучења зноја. Ендокрини систем (хормони посебно) утиче на лучење апокриних жлијезда а симпатикус регулише функцију знојних жлијезда. Такође, разна емоционална стања, нервни стресови, количина воде у крви, температура итд могу утицати на рад знојних жлијезда.

 

  • Лојне жлијезде

Лојне жлијезде се налазе у дерму, ближе су површини коже него знојне жлијезде. Распрострањене су по читавој површини коже с тим да се не налазе на длановима и табанима. Мјеста гдје су највише сконцентрисане је средњи дио лица, поглавина, попрсје и леђа. Оне су гроздастог облика и обично су смјештене уз коријен длаке.

Конституцијални фактори одређују функцију лојних жлијезда. Њихов рад контролише ендокрини систем гдје посебну улогу имају сексуални хормони и пролактин.

Себум који луче ове жлијезде представља заштитни слој коже; спречава претјерано испаравање воде са површине коже и на тај начин је штити од исушивања. Даје кожи сјај, мекћу и еластичност. Спречава продор микроорганизама у кожу и штити је од сунчевог зрачења.

Проблеми који могу настати на кожу услед смањеног лучења себума јесте исушивање односно дехидратација коже гдје кожа губи еластичност, постаје храпава и сува а длака крта и ломљива. Сува кожа брже стари, појављују се боре и добија смежуран изглед.

Са друге стране имамо проблем претјераног лучења лојних жлијезда које дају кожи претјерано сјајан изглед. Дисбаланс хормона посебно у пубертету може довести до оваквих поремећаја у раду лојних жлијезда јер као што је већ поменуто оне раде под контролом ендокриног система посебно полних хормона.

 

  • Длаке и нокти

Длаке су епидермалне творевине распрострањене по читавом тијелу изузев дланова, табана и бочних страна прстију. Нокти представљају рожасту епидермалну творевину.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  1. ФИЗИОЛОГИЈА КОЖЕ

 

Ако причамо о највећем људском органу онда је то кожа која има вишеструку физиолошку улогу. Та улога се огледа у заштити од разних спољашњих и унутрашњих фактора а једном ријечју се може описати појмом дермофилаксије.

Функције коже су:

  • штити организам од свих физичких и хемијских спољашњих утицаја,
  • утиче у терморегулацији организма,
  • секреторна и инкреторна функција,
  • спречава продор бактерија и гљивица у организам,
  • учествује у метаболизму воде,
  • један је од путева ресорпције воде и
  • утиче у општем метаболизму.

 

4.1. Заштитна улога

Заштитна улога коже зависи од флексибилности, еластичности и количине воде која се налази у кожи. Сви ови фактори међусобно утичу једни на друге али исто тако служе као одбрамбени механизам коже при механичким ударима које амортизују. На одређеним мјестима који су стално изложени притиску, долази до задебљања рожастог слоја.

4.2. Имунолошка својства коже

Ову функцију кожа обаља уз присуство специфичних антитијела која се налазе у њој. Што се тиче терморегулационе улоге кожа у томе игра велику улогу јер се преко ње одводи 80% унутрашње топлоте организма. Ову функцију врши на два начина:

  • пасивним путем, преко поткожног ткива, масног филма и рожастог слоја који представљају добре изолаторе и
  • активним путем, преко термосензибилног рефлекса, рада вазомотора, секреције зноја и невидљивог испаравања.

На спољашњој температури кожа дјелује као изолатор а уколико дође до појачаног утицана хладноће, вазоконстрикција се јавља као рефлексна реакција која је повезана са радом мишића и на тај начин се спречава одавање топлоте и расхлађивање тијела.

Условна реакција коже се јавља и код повећаног дјеловања температуре на кожу с тим да се тада јавља слујчај вазодилетације која је пропраћена додатним знојењем и испаравањем воде са површине коже. На тај начин кожа се бори са повећаном температуром и расхлађује организам.

4.3. Секреторна и екскреторна функција

Хидро-липидни филм настаје као продукт секреције лојних жлијезда и процеса распадања кератинских љуспица. Управо у постојању овог филма се огледа секреторна и екскреторна функција коже.

4.4. Бактериостатичко и микростатичко дејство коже

Ова функција коже је условљена постојањем масног, киселог филма на површини коже а продор бактерија у дубље слојеве коже спречава кератински слој са својом компактном структуром и физичко-хемијским особинама.

Хидролипидни филм представља емулзију чија водена фаза јесте заправо раствор који садржи електолите, угљене хидрате и азотна једињења од којих су најзначајније амино-киселине. Водена фаза настаје лучењем знојних жлијезда.

Липофилне супстанце (више масне киселине, више масни алкохоли, кожни липиди, воскови) чине масни фазу и од њих зависи конзистенција филма. Такође, присутан је и витамин Д, фосфолипиди, угљоводоник сквален који је веома битан за синтезу холестерола у кожи. Стварање масне фазе је последица лучења лојних жлијезда, апокриних знојних жлијезда и разлагања ћелија рожастог слоја. Лој преставља главни састојак масне фаза тј. његове компоненте.

pH вриједност коже на највећем њеном дијелу износи 5,5 што за развој бакетрија и гљивица не преставља погодну средину. Уколико дође до повећања ацидитета односно пораста pH вриједности ка алкалној средини стварају се идеални услови за развој гљивица и бактерија што значи да долази до нарушавања одбрамбене функције коже. Када на кожи преовладава алклана pH вриједност отворена је могућност инфекција.

Нарушавање хидролоипидног филма може довести до стварања многих проблема јер тада кожа губи више одбрамбених механизама. Неке од улога емулзионог филма се огледају у терморегулацији, одбрани од спољашњих утицаја, спречава исушивање и претјерано одмашћивање коже.

 

 

4.5. Пуферски капацитет коже

Кожа настоји да одржи pH вриједност на 5,5 тако што својим хемијским механизмима неутралише све киселе и базне супстанце намијерно или ненамијено нанијете.

4.6. Улога коже у метаболизму воде

На количину воде коју тијело губи испаравњем или другим путевима утичу спољашњи фактори као што су влажност, струрајње ваздуха и темература. Када је релативна влажност ваздуха на 60% тада престаје испаравање воде из тијела. На све ове чињеница се обраћа пажња јер је вода јако битан фактор како за читаво тијело тако и за кожу. Од воде зависи и њен изглед и еластичност, измеђуосталог.

Веома је битно да се користе адекватни козметички препарати који надокнађују изгубљену количину воде али прије свега и да зауставе њено испаравање.

4.7. Ресорпција преко коже

Од физичко-хемијских својстава одређених супстанци препарата, стања коже и још много других фактора зависи којим путем ће супстанца проћи до дубљих слојева коже. Један од начина примјене препарата јесте и апликовање препарата који може бити ресорбован на два начина:

  • трансепидермално и
  • преко пилосебецеалног апарата.

Здрава и његована кожа је отрпорнија тј спорије и теже апсорбује препарате. Оно што убрзава тај процес јесу одређене промјене, одмашћивање и слично. Такође, утврђено је и да липосолубилне супстанце брже продиру у кожу од хидро солубилних.

Влажност коже доприноси бољем и бржем апсорбовању супстанци трансепидермалним путем јер омекшава рожасти слој коже који представља хомогену масу дебљине око 15 микрона која онемогућава брзо ресобовање супстанци. Уколико је овај слој хидриран, отпор је мањи јер се његова запремина повећава четити пута и на тај начин процес апсорбовања се убрзава.

Још један од фактора који игра битну улогу јесте температура. Уколико дође до повећане температуре долази и до убрзавања метаболизма односно појачане циркулације, протока материја итд.

Примјеном специфичних хемијских једињења такозваних акцелератора ресорпције поступак ће се убрзати. Мада због неких других реакција које могу да изазову на кожи смтарају се токсичним и спадају у домен медицинских стручњака.

Ако погледамо мало шире и узмемо у обзир комплетан организам кожа представља веома битан фактор у цјелокупном метаболизму. Многи продукти организма се излучују преко коже, неки од њих су уреа и амонијак као и вода и угљен-моноксид. Због што бољег разумијевања комплетног функционисања организма сваком козметологу је у циљу да што боље познаје ресорптивне одлике коже.

4.8. Респираторна улога коже

Респираторна улога коже је стоти дио од укупне респирације тако да ова улога није од виталног значаја.

4.9. Стварање пигмента меланина

Пигмент меланин је тај који даје нашој кожи боју а уједно штити је од сунчевог и других зрачења. Улога коже да ствара овај пигмент је једна од битнијих.

 

4.10. Сензибилитет коже

Свачија кожа ће брже или спорије одреаговати на спољашње и унутрашње надражаје. Та реакција је последица присуства многих сензитивних нерава који се завршавају у папилама дерма као термални рецептори.

Једну од битнијих улога имају тактилни рецептори тј. рецептори за додир, свраб, притисак и температуру. На јагодицама прстију и ногу  су најконцентрованији рецептори за додир док су за хладноћу концентрисани на капцима, уснама и врху језика (због највеће осјетљивости регије).

Инервација крвних судова, знојих жлијезда, фоликула длаке, глатких мишића и ћелија које стимулишу кожни пигмент потиче од аутономних нервних влакана односно симпатичких и парасимпатичких.

  1. Хемијски састав коже

Количина воде у кожи игра веома битну улогу како за њен изглед тако и за здраље. Ниво воде у кожи варира од слоја до слоја али генерално посматрано тај проценат је релативно мали. Stratum corneum садржи између 10 и 20% воде, дерм 60-70% а хиподерм 30%. Уколико помињемо естетски изглед коже онда се треба базирати на ниво воде у  stratum corneumu и coriumu. Уколико осјетимо свраб, затезање, пуцање и храпавост коже значи да је ниво воде пао испод 10%.

Stratum corneum воду надокнађује из дубљих слојева коже, односно дерма путем дифузије.

У саставу коже се налазе бројна органска и неорганска јединњења. Изванћелијски електролити су натријум и калцијум док унутарћелијски су калијум и магнезијум. Од укупне количине хлора у организму 50% се налази у кожи. Поред хлора пристуни су и јод, бром, магнезијум, никл, гвожђе…

Електролити су ти који су задужени за одржавање ацидобазне и хидричне равнотеже коже. Крвни капилари и њихова пропустљивост је под контролом калцијума. Бакар представља катализатор у меланогенези у процесу кератинизације.

Угљени хидрати су базни представници органских једињења који представљају основни енергетски материјал. Глукоза, гликоген и мукополисахариди су најбројнији. Липиди коже имају важну биолошку функцију. Преставници су холестерол и његови естри, фосфолипиди који су значајни у ензимским процесима и процесима који регулишу количину воде у ћелијским и међућелијским просторима коже.

  1. Фактори који регулишу метаболизам у кожи

Витамини, ензими и хормони представљају заштитне хранљиве материје које имају велику улогу у метаболизму коже.

Хидролитички и оксидациони процеси одвијани у ћелијама коже подржани су катализационом улогом ензима.

У великом броју процеса који се одвијају у кожи, витамини су саставни дио ензима у функцији коензима ензимских система. Најважнију улогу имају витамини групе Б који су углавном коензими оксидационих фермената. Витамини групе А су ихибитори у процесу орожавања. Антисебороични фактор је под функцијом витамина Х (биотин). Витамни Ф (есенцијалне масне киселине) стимулише епителизацију, има повољно дејство на крвне судове, дјелује као активатор других витамина и повећава заштитну способност коже. Ницање и раст косе може бити убрзан активирањем бакра пантотенском киселином. Такође утичу и на синтезу меланина.

Сви биохемијски процеси у кожи пропраћени су великим дјеловањем хормона на исте. Неки од хормона имају директан утицај на функцију коже. Поред утицаја андрогених хормона и полних хормона, хормони хипофизе су још једна група која има велики утицај на кожу и на који би требали обраћати пажњу.

  1. КОЛАГЕН

 

Свакодневно се сусрећемо са појмом колагена, његовим значајем и његовом примјеном. На тржишту постоји велики број препарата са колагеном, што чистим што у комбинацији са другим супстанцама (витамин Ц). Многе декларације истичу важност колагена и његове примјене а колико људи заправо зна његов значај?

Ријеч колаген потиче од грчке ријечи која би у буквалном преводу била љепило. Због својства колагена да се раствара односно претвара у желатинасту структуру приликом кувања у води користи се у производњи љепила или као згушивач у храни. Познато је више типова колагена али сваки од њих има исту основну структуру; састоји се од три савијена полипептидна ланца која чине спиралу. Полипептидни ланци колагена садрже око 1000 аминокиселина.

Колаген представља најзначанији и најзаступљенији протеин. То је протеин анималног поријекла. 30% свих протеина сисара се односи на колаген. Структура колагена је фибрална; ствара се у ћелијама фибробластима и кератиноцитима. Својом структуром и изгледом (влакнастог је облика) потпомаже очување кожног интегритета.

Заједно са еластином који такође преставља влакнасте молекуле чини једну од четири породице екстрацелуларног матрикса.  Око 70% састава кожног ЕСМ-а чини колаген.

Да бисмо најбоље објаснили функцију колагена кренућемо од везивног ткива.

5.1. Везивно ткиво

Везивно ткиво представља једну од главних компоненти које учествују у формирању и одржавању облика тијела. Ово ткиво окружује све органе и ствара унутрашњу потпорну мрежу.

5.1.1. Компоненте везивног ткива

Подијела везивног ткива је разнолика али основна структура свих група и подгрупа је иста. Сва везивна ткива чине:

  • ћелије и
  • ванћелијески матрикс односно екстрацелуларни матрикс.

Екстрацелуларном матрикс можемо разложити на више компоненти и то су:

  • фибрални протеини односно везивна влакна,
  • аморфни дио односно основна супстанца и
  • ткивна течност коју најећим дијелом чини вода која је везана за молекуле основне супстанце.

Просторна удаљеност ћелија везивог ткива, која може бити већа или мања, је попуњена садржајем екстрацелуларног матрикса. Ткивна течност предстаља начин комуникације између снопова ткива који су више удаљени једни од других, док остала ткива се повезују директном везом.

5.1.2. Функције везивног ткива

Везивно ткиво своје функије дијели на:

  • потпорну и заштитну – образују строму и капсуле органа,
  • нутритивну улогу – покровни епители, немају крвне судове па хранљиве материје и кисеоник примају из крвних судова подупирућег везивног ткива,
  • метаболичку улогу – ту се складиште липиди, електролити и вода,
  • терморегулациону улогу – последњи слој масног ткива представља термоизолациони слој,
  • одбрамбену улогу – макрофаги и лимфоцити (одбрамбене ћелије) су аткивни у овом ткиву,
  • улогу у зарастању рана.

Класификација везивног ткива се врши на основу заступљености ћелија и компоненти ванћелијског матрикса.

5.1.3. Влакнасто везивно ткиво

Влакнасто везивно ткиво се састоји од ћелија и аморфне супстане која је без облика и садржи велики број везивних влакана. Као што је већ поменуто аморфна супстанца је без облика али ћелије везивног ткива могу бити различитих облика – неправилног, округлог, овалног, звјездастог. Једна од категорија подјеле јесте и та, према облику.

На основу микроскопског изгледа, састава и функције везивна влакна можемо да подијелимо на:

  • колагена влакна,
  • еластична влакна и
  • ретикуларна влакна.

Везивна влакна су задужена да својом структуром дају потпору кожи пружајући отпор било каквој врсти притиска и силама истезања као и еластичности везивних влакана. Заправо тај осјећај стабилности и чврстине, кожи дају колагена влакна.  Она су по самој својој грађи и структури чврста и дебела. Савитљива су али релативно нееластична и јака. Док са друге стране имамо еластична влакна коју су доста тања, мекша и разграната.

Постоје два типа везивних влакана у ткиву а та подјела је настала на основу њиховог положаја у ткиву. Дакле, влакнаста везивна ткива се дијеле на:

  1. чврста чија је структура таква да су влакна збијена у паралелне снопиће а према типу влакна које чини те снопиће имамо:
  • колагена у чију групу се убрајају тетиве (спајају мишиће за кости или мишиће међусобно) и лигаменти (повезују кости),
  • еластична – чврсто везивно влакно које гради различите еластичне органе у тијелу као што су плућа, крвни судови итд.
  1. растресита која представљају најзаступљенија ткива у тијелу кичмењака; улога овог ткива је да повезују кости, мишиће, нерве, кожу, крвне и лимфне судове, саставни дио је органа а и попуњава простор око органа. Ово ткиво представља мјесто гдје се нагомилавају масти (резервна енергија), пигменти и леукоцити.

Синтеза колагених и еластичних влакана врши се у ћелијама фибробласта. Оно што је важно истаћи јесте да стари фибробласти не умиру али су неспособни за даљу диобу и метаболички су инертни. Приликом сваке нове подјеле и умножавања ћелија долази до смањења броја теломера до њиховог потпуног нестанка што онемогућава даљи процес умножавања.

У људском организму, колаген насатаје као продукт грануларног ендоплазматичног ретикулума али у форми проколагена. Изграђен је од три пептидна ланца која су супротно увијена и повезана стабилним водоничним везама које имају слободне крајеве. Даљим дјеловањем ензима из организма ти крајеви си уклањају и остаје форма тропоколагена. Тропоколагене јединице се међусобно удружују и повезају тако да граде издужена колагена влакна. Понављање тропоколагенихи јединица у саставу колагена је на свака 64 нанометра. Крајњи резултат овог процеса представља стварање главне структурне компоненте екстрацелуларног матрикса тј. колагена. Касније се за њега надовезују и друге компоненте као што су еластин, протеогликани…

5.3. Функција колагена у организму

Присутнос колагена у организму је велика што доказује чињеница да се налази у скоро свим ткивима и огранима. Садржан је у коси, кожи, ноктима, мишићима, крвним судовима, лигаментима, тетивама, хрскавицама… на основу процента његове заступљености у организму можемо и сами закључити да му је и улога велика. Најједноставније речено да нема колагена наше тијело би пропало. Ниједан мишић не би се могао контраховати, кости не би издржале терет тијела, почеле би пуцати, крвни судови не би били довољно јаки да подрже транспорт кисеоника и хранљивих материја кроз организам…

Својом градивном структуром и улогом колаген даје стабилност и чвртину како појединачним органма тако и цјелом тијелу. Прије свега он тијелу даје ослонац али еластичним ткивима омогућује ту дозу еластичности. Сама колагена влакна су еластична у одређеној мјери јер су углавном отпорна на истезање и притисак. Њихова растегљивост долази до неких 5%.

Чињеница да су влакна колагена неколико пута јача од влакана челика у истој грамажи објашњава и потврђује до сада све изнијете чињенице о структури и стабилности колаганих влакана као и његове подршке тијелу. Трпи 10 000x већу тежину од сопствене захваљујући специфичној мрежастој структури.

5.4. Структура колагена

Три пептидна ланца чине колаген а ти ланци у својој структури сарже око 1000 аминокиселина. Дужина молекула колагена износи око 300 нанометара док му је пречник око 1,5 нанометара. Аминокиселине које су карактеристичне за колаген су: глицин, пролин, хидроксипролин и хидроксилизин.

Глицин представља есенцијалну аминокиселину која се не може синтетисати у организму па је ње унос регулисан исхраном. Једна од карактерисика ове аминокиселине као и осталих јесте да су хидрофине што значи да имају кључну улогу у спречавању одавања воде из тијела.

Процес минерализације колагена одређује спецификације колагених влакана. У костима колаген представља чврсту структуру која одржава стабилност костију. Са друге стране колаген је тај који костима омогућава одређену дозу, условно речено, слободног хода. Кости нису стриктно „чврсте“, имају мали проценат савитљивости у циљу што бољег баланса и прилагођавања тијела разним условима. У тетивама колагена влакна имају мекшу структуру док у хрскавицама његова структура варира од чврсте до меке. Главна компонента мишићног ендомизијума је колаген; 1-2% мишићне структуре одлази на колаген и чини 6% тежине јаких мишића.

До сада је познато 28 типова колагена и сваки од њих је описан у литератури. Најзаступљенији је колаген типа Ι који представља базу влакана везивног ткива, у човјечијем тијелу његова присутност износи око 90%. Поред њега најчешће се сусрећемо са типом ΙΙ, ΙΙΙ и ΙV.

На основу истраживања рађених на тему колагена, колаген можемо да подијелимо у више група формираних на основу његове структуре:

  • фибриларни (тип I, II, III, V, XI),
  • не фибриларни

FACIT (IX, XII, XIV, XIX, XXI),

Кратко-ланчани (VIII, X),

Базална мембрана (IV),

Multiplexin (XV, XVIII),

MACIT ( XIII, XVII),

Други (VI, VII).

Пет најчешћих типова са којима се сусрећемо су:

  • тип I – кожа, тетиве, крвни судови, органи, кости,
  • тип II – хрскавица (главна компонента)
  • тип III – мрежасте сруктуре (главна компонента мрежастих влакана), обично се налази поред типа I,
  • тип  IV – формира базалне плочице,
  • тип  V – фомира ћелијеске поврчине, садржан је у коси и постељици.

 

5.5. Улога колагена у козметици

Колаген је своју сврху имеђуосталог пронашао и у козметичкој хирургији. Користи се приликом лијечења опекотина, за реконструкцију костију, у ортопедији, стоматологији итд. Такође, једна од примјена му је и у третирању бора и корекцији знакова старења коже.

Оно што је јако битно и на шта мора да се обрати пажња прије сваког третмана јесу алергијске реакције (око 3% популације је алергично на колаген) које могу да изазову низ непријатних појава и реакција коже и организма. Са друге стране, дилема тема алергија се лако може ријешити алергијским тестовима прије саме употребе препарата у неком третману.

Колаген који се користи у козметичке сврхе је растворљив колаген који се добија екстракцијом из телећих или говеђих кожа или костију, хумане плаценте или говеђе плаценте. Он као такав (растворљив) има физиолошко дејство на стимулацију фибробласта и активирање пролиферације ћелија. Унос колагена поткожним путем изазива стварање новог колагена и ублажава ожиљке на кожи.

Како број година расте тако ниво колагена у кожи опада па је његова примјена у третманима зреле и фотооштећене коже итеткако пожељна. Присутнос колагена у козметичким препаратима повећава хидратацију коже (15 дијелова колагена веже 85 дијелова воде), изазива регенерацију односно убрзано зарастање рана и обнављање младе коже, повећава еластичност, чврстину у механичке особине коже. Још једна од предности колагена је што се може употребљавати код свих типова коже и може да се комбинује са другим супстанцама као нпр. еластином, хијалуроном…

Хидролизати колагена добијени дјелимичном ензимском хидролизом из говеђег колагена су такође добро се показали у козметичкој примјени. Посебно када су у питању коса и нокти. Тако су се и нашли у препаратима за одрђавање хигијене коже и косе, регенераторима, препаратима за учвршћивање и јачање косе.

Хидролизовани морски колаген се добија из морских организама као што су планктони и морске алге. Он се сматра као аналог хидролизата колагена. Због свог специфичног својства да се везује за кутикулу длаке своју посебну примјену нашао је у препаратима за косу (шампони, регенератори, учвршћивачи). Ако помињемо препарате за кожу ту се налази у својсту влажећег агенса.

Рибљи колаген или ихтиоколаген добија се из кожа рибе. То је природан колаген и једна од његових великих предности је та што не изазива алергијске реакције. Он на кожи ствара заштитни филм. Најприближнији је колагену који садржи људско тијело и зато је његова апсорпција највећа. А самим тим се остварује и најбољи ефекат.

5.6. Дефицит колагена

Свакодневно у органзму долази до процеса стварања новог колагена али временом ти процеси се успоравају и неки од њих престају. Кожа трпи престанком стварања новог колагена јер се одражава на њен иизглед. Појава бора, опуштеност, као и многи други видљиви знакови старења коже су последица непроизводње колагена. Те последице нису само естетску природе. У организму долази до различитих врста обољења јер као што је већ речено колаген је саставни дио скоро свих органа. Према неким истраживањима на основу нивоа колагена у организму можемо утврдити старост организма.

Физиолошко старење коже и организма у цјелини је само један од узрока смањења производње колагена. Уколико желимо да спријечимо убрзавање тог процеса требали бисмо обратити пажњу између осталог и на исхрану. Остали фактори који доприносе томе су инхибиција синтезе неесенцијалних аминокиселина, физички напор, једноличност покрета и кретања, интензивни тренинзи, повреде..

 

  1. ПРОМЈЕНЕ ВЕЗАНЕ ЗА ПРОЦЕС СТАРЕЊА КОЖЕ

 

Данас на тржишту имамо безброј различитих линија и препарата на тему старења коже. Које су то заправо промјене на кожи и узроци који су довели до израде ових прапарата?

„Током живота у кожи се дешава стална лагана модификација ћелијских функција и промјене у саставу и структури ЕСМ-а, чији је исход старење коже.“[1]

Сваком козметичару битну улогу у самом раду представља познавање механизама старења коже. Зато нам је веома битно да знам да преопзнамо промјене и стања коже како бисмо пружили што адекватнији третман и постигли најбољи резултат.

Неке од тих промјена су:

Тањење коже – процес тањења коже је индивидуалан од особе до особе али је неминовно да се код сваког дешава. Ако узмемо некакав просјек овог процеса онда добијамо информацију да се сваких 10 година кожа тањи за око 6% у односу на почетну дебљину коже. Ово је процес чије последице се виде и на ћелијама епидерма а и дерма. Поселдице нису само квантитативне природе јер се промјена осјети и у модификацији кожног ткива.

Губитак еластичности коже – годинама под утиацајем гравитације, разних спољашњих и унутрашњих фактора коже губи своју еластичност. Еластична влакна младог дерма су углавном вертикална али се врменом замјењују хоризонталним која су већ изгубила своју еластичност.

Иако еластин не представља једину супсатнцу чији се кавлитет и квантитет с годинама мијења, ипак промјена која се деси представља један од основних узрока старења коже.

Губитак хидрираности – промјене у структури и концентрацији глукозаминоглукана (хијалуронска киселина) се сматрају разлогом слабе хидрираности коже односно дерма.

Повећана активност протеаза – ниво протеолитичких ензима из групе протеаза-еластаза и њихова активност се временом повећавају што доводи до смањења састојака кожног матрикса.

„Уз низ других чинилаца за очување младалачког изгледа коже битно је колико се брзо и ефикасно обнављају ћелије епидерма (процес кератинизације), колики је водовезујући капацитет и колика је количина влаге у рожастом слоју епидерма и посебно, колико је интензиван биосинтетички репертоар фибробласта у колики је водовезујући капацитет везивног ткива дерма као фактора који одређује еластичност и тургор коже.[2]

Све ове промјене можемо обухватити једним појмом односно сенсеценцијом коже која представља физиолошки процес старења и одражава се на промјене у ткивима и органима карактеристичним за процес старења организма у цјелини. Овај процес се одвија постепено утичући на метаболичке процесе и слабљење његових функција тако да за последицу имамо неисхрањеност ткива. Што даље доводи до трајних промјена на нивоу цјелокупног организма и те промјене се називају сенилна дегенерација.

Атрофија коже је један од првих знакова сенесценције коже. Први знакови су видљиви у касним честрдесетим и раним педесетим година живота. Дјелује на епидерм тако што успорава процес кератинизације али тако што се број изумрлих ћелија повећава док број ћелија које се регенеришу се смањује. На кожу се то одражава тако што се мимичне боре продубљују и постају видљивије а онда се убрзо појављују и ситне боре на осталим дијеловим лица које временом постају све видљивије и упечатљивије.

Објашњено козметичким језиком атрофија је процес којем подлијежу различите врсте ткива која су у одређеној мјери неисхрањена и за последицу се добија смањена запремина ткива.

Сенилну атрофију прати и облике пресенилне атрофије појединих ткива и органа. Ови процеси се одијају тако што прво утичу на горњу трећину дерма односно папиларни слој са крвним и лимфним судовима што додатно ускраћује исхрану епидерма. Одлике такве коже су дехидрираност, слаб тургор, анатомија мишићног ткива постаје све израженија. Такође долази до промјене у боји, природна свјежина коже бива замијењена тамним тоновима.

Са горње трећине епидерма промјене се надовезују на дубље слојеве, овај пут на ретикуларну зону. Промјене које изазивају код колагеног ткива јесу смањење и дегенерација истих до аморфне масе док еластично ткиво губи еластицитет. Како су колагена и еластична влакна повезана са хијалуронском киселином и доприносе везивању воде у тијелу, тако њиховом деградацијом долази и до смањења залиха воде у тијелу. Естетски недостаци коже постају све видљивији; тонус и тургор коже слабе, настаје интензивна атрофија коже, њеног тањења, боре су све израженије, кожа је млохавија, смежурана, танка и избраздана. Како кожа постаје сва тања тако је и њена провидност већа гдје крвни судови постају све видљивији. Неријетко као последица хормонских промјена јавља се длакавост и хиперпигментације гдје боја коже више вуче на жућкасти тон.

Пресенилна атрофија је још један вид промјена на кожи. Она се јавља најчешће као последица изложености неким спољашњим факторима и агенсима. Неки од тих фактора могу да буду стална изложеност сунчевим зрацима, повишена топлота, соларијум, вјетар и други. Такође, промјене на кожи могу настати услед константе изложености јаким средствима за одмачћивање, детерџентима, разним растварачима или пак лошој козметици. Последице које се јављају на кожу услед изложености тим препаратима су црвенило, храпавост, прозирност (услед тањења коже), тон коже више вуче на ружичасте и седефасте боје.

Боре представљају један од првих знакова старења коже. Ако кажемо да се боре могу јавити у раним двадесетим то ипак не значи да је кожа „стара“ него да су те боре вјероватно последица јаке мимике лица. Сваки покрети мишића лица који су учестали довешће до појаве бора на том дијелу лица, па тако најчешће имамо боре смијалице око уста (могу се јавити у средњим двадесетим или раним тридесетим) ако се доста смијемо. Или око очију, због истог разлога. За разлику од старачких бора, мимичне боре се могу кориговати али оне временом и с годинама прерастају у старачке. Појава бора услед слабог еластицитета коже може бити последица превелике изложености сунчевим зрацима или лоше његе.

Један од првих знакова старења коже су боре око очију. Оне се јављају као последица изражене мимике али се времном све више појачавају. Лоша ствар код појаве ових бора је што најчешће иду у пакету са тамним колутовима и кесицама тј подочњацима. Временом се од ситних линија око очију стварају дубље боре тако да је потребно да што прије утичемо на узроке поваје ових бора и спријечимо их да се шире даље.

Иако је свака кожа јединствена сама по себи ипак сви имају неке заједничке тачке. Појава првих бора може се везати за неке средње двадесете. Наравно, у сваком правилу постоје изизеци па тако и овде. У зависноти од многих фактора, животних навика, његе зависи стање и изглед наше коже, јер кожа је огледало нашег живота.

Ако кренемо од тога да је кожа око очију веома танка и да је на том дијелу лучење жлијезда минимално значи и да тај дио садржи мале количине колагена. Иако кажу да је смијање здраво са друге стране често смијање доводи до појаве ситних бора око очију. Такође ако стојимо на сунцу и жмиркамо, мрштимо се, плачемо можемо узроковати боре у овој регији. Изложеност сунцу доводи и до дехидратације коже, појаве пигметнација и тамних колутова око очију. УВ зраци на неки начин оштећују кожу, дехидрирају је, утичу на њен еластицитет што доводи до појаве подочњака и опуштене коже.

Пушење би се могло узети као други највећи узрок појаве бора. Састојци који се налазе у цигаретама штетно дјелују на читав организам. Утичу на колаген и еластин чиме кожа губи своју еластичност и чврстини. Такође, никотин утиче на сужавање крвних судова чиме се смањује проток крви и на тај начин се смањује и проток хранљивих материја и кисеоника због чега кожа остаје неисхрањена и трпи велике последице.

Сви знамо да је вода неопходна за нормално функционисање организма али ријетко ко уноси довољне количине воде због чега наравно трпи и кожа. Дехдрираност је још један од разлога појаве бора. Може да доведе и до појаве акни још поготово ако се нездраво хранимо и уносимо превише шећера.

На све ове факторе можемо утицати али оне на које не можемо су генетски фактори. Они играју веома битну улогу за цјелокупни организам па тако утичу и на боре.

Занимљиво је то како боре могу да измијене обилк лица и дају му тужан или весео изглед невезано за унутрашње стање и осјећања особе. Линије које се пружају од носа до углова усана лицу дају тужан излгед или пак забринутост, напетост. Пушење изазива ситне вертикалне боре око уста. Услед претјеране изложености вјетру или ако је кожа дехидрирана стварају се љуспице на површини коже.

Различити естетски третмани могу да коригују све врсте бора на лицу али оно што се тешко може кориговати су боре које се јављају на врату. Зато је битно да колико пажење посветимо лицу толико посветимо и врату и деколтеу. Боре које се јављају на предијелу врата су вертикалне односно у облику огрлице. Најчешће настају као последица лошег држања, губитка тјесене тежине или због дуготрајне дехидрираности коже.

Поред бора тамне „кесе“ испод очију одају уморан израз лица а јављају се као последица мањка сна, задржавања течности или као наследни фактор.

Ову су били неки од фактора који утичу на појаву бора али постоје и многи други фактори који се односе на одређене болести и поремећаје организма и коже гдје је улога козметичара веома велика и битна да на вријеме препозна, упозори у предузме одређене кораке како би се то даље спријчило. Битно је да се напомене да сваки козметичар треба да зна када ситуација захтијева помоћ дерматолога и да не предузима ништа што није у његовом спектру овлашћења. Неке од тих промјена се односе на розацеу, акне, ихтиозу, хиперхидрозу, меланодермије…

Појава капилара односно њихова све већа израженост може бити изазвана екстремном хладноћом или топлотом, учесталим конзумирањем алкохола, зачињене хране и губитком еластицитета коже.

 

 

 

 

 

  1. МЕЗОПОРАЦИЈА

 

Мезопорација или мезотерапија без игала спада у неинвазине методе. Ово је апаратурна техника којом се поспјешује дубље продирање активних супстанци у кожу а самим тим се добија и бољи ефекат на крају третмана.

Као што сам већ помињала, једна од фунција коже је и баријерна односно кожа је грађена тако да својојм грађом представља баријеру за продор активних супстанци. Уколико уносимо неку активну супстанцу на кожу, она ће наићи на неколико препрека тј баријера. Прво се суочава са продором у кожу затим помјерањем те исте активне супстанце у дубље слојеве коже и на крају њене апсорпције. Хидролипидни заштитни слој на површини коже својом заштитном улогом предсавља прву баријеру у продору активне супстанце у кожу. Овај слој представља слабију баријеру, док главна баријера су нижи дијелови рожастог слоја.

Путеви пенетрације кроз кожу су:

  • корз епидермис – трансепидермлано,
  • кроз фоликуле длака и лојних жлијезда – пилосебецеално,
  • кроз знојне жлијезде – transsudoriferalno.

За унос активних супстанци у кожу постоји више метода и појачивача пенетрације. Појачивачи могу бити: интеракција активне материје и подлоге, примјена везикула и честица, модификатори stratum corneuma, премошћивачи stratum corneuma и примјена физичких метода. Физичке медотоде подразумијевају примјену различитих апаратурних процедура. Апаратурна процедура која се показала најефикаснијом је мезопорација.

Мезопорација је апаратурна техника која функционише на принципу високих волтажних пулсева односно на принципу пулсне струје. Продирање биолошки активне супстанце у кожу помоћу спецфичних електричних импулса је до дерма и хиподерма. Одређена истраживања су показала да продор активне супстанце у  дубље слојеве коже износи око 10%. Величина молекула активне супстанце један је од фактора који утичу на њену пенетрацију. Међутим, примјеном мезопорације апсорпција исте супстанце се повећава на 90% на дубини до 1 цм. Иако дебљина коже варира од дијела тијела (од 0.5 до 4 мм) примјеном ове методе постићемо жељени ефекат.

  • Механизам дјеловања

Свака еукариотска ћелија на својој површини и унутрашњости садржи ћелијску мембрану (плазма мембрана) која ограничава неке органеле. Једна од функција је да разликује унутарћелијске и ванћелијске средине. Поред тога даје услове за нормално одвијање свих животних процеса, одржава контакт са другим ћелијама и ванћелијском средином и врши размјену материја са њима.

Липидни двослој са уроњенима протеинима у њега чине мембрану. Протеини које продиру кроз мембрану и видљиви су са обе стране мембране садрже канале кроз које се врши промет материја мале молекулске масе било да улазе или излазе из ћелије. Улазе и у састав „протеинке поре“ или „воденог канала“ чије је функција транспорт малих молекула или јона који не могу бити транспортовани на другачији начин. Пролаз кроз ову липидну мембрану се врши путем дифузије према тачно дефинисаним биохемијским и елекрофизиолошким условима.

Ови канали се отварају сами од себе у одређеној мјери али под утицајем пулсне струје долази до повећаног отора ових канала чиме се врши већи проток активне супстанце. Ти отвори се називају мезопоре и престанком примјене електричних импулса они се враћају у првобитни положај чиме се не нарушава компактност ћелије. Иако је ријеч о струји није потребно да се трпе било какви болови јер се интензитет струје одређује према субјективном осјећају клијента.

  • Контраиндикације

Као и код већине третмана и апаратурне примјене прије било какве примјене потребно је обратити пажњу на контраиндикације. Овај третман се не препоручује трудницама, дојиљама, особама обољелим од епилепсије. Уколико се на мјесту примјене појаве било какви екцеми, дерматитиси или уколико се ту налази младеж. Било какви метали у тијелу, гнојни процеси, малигни тумори или било каква сумња на постојање истих, фебрилна стања, крварења и склоности ка крварењу, декомпензација срца, бубрега, плућа и јетре, срчани пејсмејкер, тетоважа на мјесту примјене. Такође оно на шта се обраћа пажња је ботокс. Уколуко се ради третман мезопорацијом, избјегава се његова примјена 30 дана након третмана ботокса и обавезно се избјегавају регије које су третиране ботоксом. Ове регије се избјегавају јер дејство струје на тим регијама би само убрзало процес апсорпције и скратило дејство ботокса. Кожа третирана средње дубоким и дубоким пилинзима није препоручљива за третмане мезопорације.

  • Коме је намијењен овај третман

Мезопорација је као што сам већ рекла неинвазивна метода тако да свако ко се одлучи на овај третман не мора да усклађује своје обавезе према третману и да га ставља као последњи заказан термин у свом распореду јер након третмана мезопорације на кожи се не виде никакви трагови црвенила или било какви условоно речено естетски недостаци због којих би се стидјели да изађемо на улицу.

Свако ко има проблема са борама, стријама, целулитом, локалним масним наслагама, флекама, дехидрираном кожом може да буде кандидат за мезопорацију.

Третман мезопорације може се комбиновати са другим третманима а може се радити и као засебан третман. Пошто је ово неинвазиван третман може се радити једном седмично, наравно с тим да је све то индивидуална ствар и да свака серија третмана и колико често ће се радити зависи од самог стања коже и потребе клијента.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  1. ИСТРАЖИВАЊЕ

 

У претходним поглављима детаљно је објашњена улога козметике и козметологије у свакодневном животу човјека како и сама грађа коже, њене функције, механизми одбране и сви процеси који се дешавају на и унутар коже. Да бих што вјеродостојније приказала тему утицаја колагена на боре орбикуларне регије уносом апарата мезопорације у овом поглављу ћу представити резултате истраживања на дату тему.

 

  • Циљ истраживања
  • Испитивање утицаја колагена на боре орбикуларне регије путем уноса мезопорације у козметичком салону „Сандра“ у Дервенти
    • Задаци истраживања
  • Испитати утицај мезопорације у повећању ефекта дјеловања колагена на боре
  • Испитати задвољство клијената добијеним резултатом
    • Методе истраживања
  • Анкета
  • Експериментална метода

 

  • Популација и узорак
  • Популација: особе женског пола
  • Узорак испитаника: клијенти козметичког салона „Сандра“
  • Величина узорка: 20

 

  • Организација и ток истраживања
  • Мјесто истраживања: Дервента
  • Вријеме истраживања: април 2019. године

 

  • Анализа добијених података

Резултати овог истраживања показали су да утицај колагена на третиране боре орбикуларне регије се повећава примјеном апарата за мезопорацију чак и до 90%. У анкети која је рађена међу испитаницима, прво питање односило се на задовољство услуге која је повезана са процедуром мезопорације. Од укупног броја испитаника, 15 (75%) их је заокружило оцјену 10, 5 (25%) их је заокружило оцјену 9, што се према самим бројкама и у постотку види да је велика већина испитаника задовољна постигнутим резултатом.

Друго питање поменуте анкете се односило на учесталост примјене третмана. 70% испитаница (14 испитаница) је ишло на третман једном недељно, 25% (5 испитаница) два пута недељно и 5% (једна испитаница) је ишла на третман једном у 10 дана.

Треће питање је било везано за задовоство резултата након урађеног једног третмана. 10 испитаница је задовољно резултатом, 5 испитаница није задовољно и 5 нема став о третману. На основу ових резлтата долазимо до закључка да на основу урађеног само једног третмана не можемо да имамо реалну слику и стопостотно видљиве резултате. Док то исто не можемо да кажемо и након одрађене комплетне серије третмана гдје је свих 20 испитаница потврдило да види јасне резултате и промјене на кожи.

На питање о потреби и жељи за наставком третмана након завршетка серије 100% испитаница се одлучило на продужетак третмана у циљу одржавања постигнутих резултата али са различитом временском учесталошћу. 75% се одлучило за другу серију третмана са временским размаком од 15 дана, 20% са временским размаком од 20 дана и 5% једом мјесечно.

Шесто питање се односило на проширивање третираних регија овим третманом гдје се свих 20 испитаница сложило да ће у следећој серији третирати и додатне регије лица, врата и деколтеа.

Седмо питање је тражило од наших испитаница да искажу своје мишљење о утиацју мезопорације на добијене резултате. 15 њих се сложило да су резултати тако брзо видњиви због апаратурне примјене и на скали од 1 до 10 дале оцјену 10, 3 испитанице су заокружиле оцјену 9 и 2 испитанице су заокружиле оцјену 8 наводећи да вјерују у ефикасност апарата али да адекватна исхрана и примјена одређених супстанци са колагеном (у виду таблета) поспјешује резултате.

У осмом питању испитанице су требале да одговре да ли су у току третмана користиле још неке суплементе као додатни извор колагена. 10 испитаница је рекло да није. 7 испитаница је реколо да јесте али у трајању од 7-10 дана и 3 испитанице су рекле да су користиле константно док су радиле третмане и да и даље користе.

 

 

 

 

  1. ЗАКЉУЧАК

 

Кроз овај рад обрађено је више области везаних за саму његу и изглед коже почевши од условно речено постанка свијета па до дана данашњег. Обрађен је развој козметике кроз истрију, стварање козметологије као науке и засебног правца, утицај доброг изгледа на човјечију психу и самопоуздање, грађа коже, утицај колагена на кожу и начин уноса истог.

Кроз историјски равој могли смо видјети да је човјекова жеља за уљепшавањем постојала од када је и човјека. Из године у годину, ере у еру, земље у земљу начини његе су се разликовали али оно што је најбитније развијали на боље. Константан прогрес на том пољу допринјео је да се козметологија развије као посебна наука и дисциплина која данас има широк спектар примјене и истраживања.

У поглављу о грађи коже можемо да нађемо много информација које су нам потребне у свакодневном животу. Иако можда не звучи тако битно, потребно је да се кожа и њена грађа познаје да бисмо одредили што бољу његу и наравно постигли што видљивије резултате. Понекад нас лоша лична процјена тренутног стања наше коже може довести до погрешне његе и изазвати много већу штету него корист. Зато требамо бити пажљиви приликом одабира саме његе а оно што се највише препоручује је консултација са козметичаром или дерматологом. Не будите лијени или срамежљиви да питате оно што не знате или што вам није јасно.

Прије него што смо кренули са експерименталном фазом овог рада, обављен је разговор са сваком од испитаница на тему познавања колагана, информисаности о третману мезопорације и очекивањима на крају третмана. 70% испитаница се изјаснило да има основне информације о датој теми гдје је пола њих рекло да до тада нису имале искуства са третманом или коришћењем било каквих суплемената док је друга половина већ имала искуства са тим. 30% испитаница је рекло да нису упознате са детаљима и процедуром те да први пут се подвргавају тој процедури. На последње питање да ли су задовољне постигнутим резултатима све испитанице су се изјасниле са позитивним одговором не скривајући одушевљеност. Учинковитост дјеловања колагена на кожу путом уноса мезопорације 100% је оправдао очекивање наших испитаница.

 

 

 

 

 

  1. ЛИТЕРАТУРА

 

 

  1. Мазић С., Ниџовић Ж. Козметологија

 

  1. Мазић С. (2011). Козметологија 1

 

  1. Мазић С., Ковчић Б., Марковић Ј.(2006). Естетска нега 1

 

  1. Мазић С., Мазић-Радовановић С., Ђујић М., Вујсиновић Н.(2006). Естетска нега 2

 

  1. Livny C. Професионална козметика. Прва књига о козметици икада објављена у Израелу

 

  1. Козметологија, „Како да се изборимо са дехидрираном кожом“, ЕстетикПро, Јануар 2017

 

  1. Матић М. (2012). Здравље и виткост без дијете

 

  1. Стајковац Н., Анђелковић И., Илић А., Анатомија и физиологија

 

  1. Branden, Carl and Tooze, John (1999), Introduction to Protein Structure, 2nd edition. New York: Garland Publishing

 

  1. Meyers, Robert A. Ed. (1995). Molecular Biology and Biotechnology: A Comprehensive Desk Reference. New York: VCН

 

 

  1. (n.d.) https://www.versusarthritis.org/about-arthritis/complementary-and-alternative-treatments/types-of-complementary-treatments/collagen/
  2. https://www.versusarthritis.org/about-arthritis/complementary-and-alternative-treatments/types-of-complementary-treatments/collagen/
  3. https://www.medicalnewstoday.com/articles/325344.php
  4. https://en.wikipedia.org/wiki/FACIT_collagen
  5. https://www.bionet-skola.com/w/Fibroblasti
  6. http://elpidalasercentar.blogspot.com/2015/01/kolagen-kako-nastaje-i-sve-o-kolagenu.html
  7. https://www.bolesti-zglobova.com/kolagen
  8. http://www.chem.bg.ac.rs/~vniketic/pnk/07_sekundarna.pdf
  9. https://www.sciencedirect.com/science/article/pii/B9780081012727000110
  10. http://www.chemistryexplained.com/Ce-Co/Collagen.html#ixzz5xJK7jfUS
  11. https://www.divaclinic.com/usluge/antiaging-procedure-i-estetska-hirurgija/mezoterapija-lica-uklanja-fine-bore-i-usporava-proces-starenja/

[1] Мазић С., Ковчић Б., Марковић Ј. Естетска њега1

[2] Мазић С., Ковчић Б., Марковић Ј. Естетска њега1

POSTANITE I VI KOZMETICAR-ESTETICAR

OVDE

vise informacija na telefon

POZOVI